Europapress Izdanja

Ok!
Broj 35

Moj dom: Katarina Veljković Begbede

Uloga Mikelanđela u borbi protiv divljih pataka

Paviljon na Slaviji, podignut na mestu gde su bile močvare i lovište, preživeo je dva svetska rata, sve moguće okupatore i oslobodioce, i na kraju zablistao u starom sjaju, našminkan za manifestaciju Dani evropske kulturne baštine, prepun stilskog nameštaja i umetničkih predmeta koji svedoče o vremenima kad se na pivu zarađivalo, a na umetnost trošilo

Piše: Tanja Nikolić
Photo: Branko Pantelić

Svaka kuća ima svoj duh, kao što i svaka zemlja ima specifičan način života, i želela sam da ovaj dom liči na naš porodični, kakav je bio dok sam u njemu odrastala - otkriva Katarina Veljković Begbede, potomak jedne od najstarijih i najuglednijih srpskih porodica, čija istorija podseća na dela ruskih klasika.
Kuću na Slaviji, u čijim su odajama rođeni ona i njen šest godina mlađi brat Bogdan, kupio je njihov pradeda Stojan Veljković, hajdelberški diplomac, kasnije ministar prosvete i pravde i rodonačelnik porodičnog prava u Srbiji. Pazario ju je oko 1860. i, pokazalo se, napravio dobar posao.
- Na Slaviji su tada bile močvare, tu se dolazilo u lov na patke i, u odnosu na okolinu Saborne crkve, gde su Veljkovići ranije živeli, to je bila periferija. Kuća je bila sazidana za neku ambasadu, ali nikad nije poslužila toj nameni. U to vreme je i Frensis Makenzi kupio imanje koje se prostiralo od Slavije do crkve svetog Save i isparcelisao ga, pa je ubrzo napravio unosan biznis prodajući placeve.
Oko kuće je bila prelepa velika bašta, puna jorgovana i drugog drveća, ali i raznovrsnog cveća. Međutim, kad je umro brat Katarininog dede, čuveni Vojislav Veljković, doktorant na Sorboni i zaljubljenik u umetnost, u prostranom vrtu po njegovoj želji napravljen je paviljon Museum. Tu su smeštene sve Vojislavljeve slike, skulpture, porculan, luksuzno oružje i umetničko blago. Iako privatni, ovaj muzej je bio otvoren za sve Beograđane.
Odrastanje u takvoj kući bila je svojevrsna privilegija, a Katarina i Bogdan su od malih nogu naučili da cene i poštuju stvari. Nije bilo ograničenja, mogli su da se igraju svuda. Čak i u paviljonu, gde su bila izložena dela Paje Jovanovića, Nadežde Petrović, Rista Vukanovića, Fudžite, kao i odlivci Mikelanđelovih skulptura, čuvani da bi, ukoliko se originalima nešto dogodi, mogle da se naprave verne kopije.

U Mojsijevom krilu
- Obožavala sam da se igram u vrtu, a često sam sedela u krilu Mojsija. Vreme sam najčešće provodila sa deda Jovanom, oficirom. On nas je vodio na izlete u Košutnjak, u lepim kolima koja je vozio šofer Arpad, leti u beloj, a zimi u teget uniformi. Deda se rado bavio nama mališanima, ni ostali ukućani nisu nas sputavali, a posebno nam je bila naklonjena dadilja Taja, folksdojčerka koja je kasnije brinula i o mojoj deci.
Uporedo sa

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.