Neka ostane među nama
Na pisma odgovara: Marta Mratinković
Nešto kao fikus
Imam jednog ženinog rođaka s kojim više ne znam šta da radim. Možda je on i OK lik, ali stvarno ne i za mene. Priličan je gnjavator, nemamo gotovo nikakva zajednička interesovanja, a on to i ne primećuje, priča li, priča. Sve se još više iskomplikovalo otkada se doselio blizu nas, tako da je sad već maltene svaki dan kod nas. Nema veze ni da li spavam posle podne, da li su nam došli gosti, on sav radostan zasedne i tek onda se nauživa. A nama i našim prijateljima već je muka od njega.
Čim on dođe, moja žena se izvuče u kuhinju, kao nešto kuva, pegla, šije, pere. Stalno je, kao, u nekom poslu, a ja moram da budem kulturan domaćin. Da nema televizora i da kao nešto ne komentarišemo, mislim da bih svisnuo.
Moja žena kaže kako moramo da ga trpimo iako je davež, jer su njegova i njena majka ne znam više kakva rodbina. On je došao iz sela u Beograd, nema nikog poznatog osim nas i, eto, njegova majka je zamolila njenu da ne bude sam (da se ne bi uhvatio nekog lošeg društva). Tašta je onda mojoj ženi to stavila u zadatak, a ona meni, i tako se ja već mesecima ljubazno davim s tim tipom. Sve češće se svađam sa ženom zbog toga, on samo što se nije preselio kod nas.
Počeli smo da živimo za vikende kada on ode kod mame na selo, ali i tada se, kao za baksuz, nedeljom vrati ranije da bi nas, kaže, video i pozdravio od njegovih. Šta ima da me pozdravlja, te sam ljude video jednom u životu, na svojoj svadbi. Nismo mi sada neki nerazdvojni prijatelji pa da me do detalja obaveštava šta ima novo kod njegovih (nema, odmah da vam kažem, nikad ništa jer ti ljudi žive uvek isto, i nikada im se ništa ne događa).
Možda će vam ovo što govorim delovati komično, ali verujte mi - nije. Tu količinu smaranja više ne mogu da podnesem. Probao sam i da se oko neke teme posvađam s njim, računam naljutiće se pa će prestati da dolazi, ili da mu kažem kako imamo druge planove, ali to njega ne pogađa, on se samo pojavi kao da se ništa nije desilo. Dokle će više da dolazi?
Ne, poštovani Luka. To - dokle će on više da dolazi -uopšte nije pravo pitanje. Takvi 'tipovi', poput vašeg polurođaka, dolaze - zauvek. Otuda je vaše pitanje pogrešno, jer u sebi sadrži očajničku nadu da će se vaš problem razrešiti sam od sebe, time što će se promeniti -On. Ali, što bi rekao pesnik, zalud čekanja, zalud nadanja. Tako da ste upravo vi i supruga jedino osobe koje mogu da promene vašu neizdržljivu situaciju. Jer, da se ne lažemo, taj 'gnjavator' se i uselio u vašu dnevnu sobu zahvaljujući lošem dogovoru vas i nje. A još pre toga i nesposobnosti vaše žene da majci kaže 'ne'.
Moram priznati da sam fascinirana tim 'lancem komandi' - od Njegove majke na vašu taštu, od nje na njenu kćerku, a od nje na vas, uslužnog muža. Kako vi besprekorno izvršavate plan jedne babe iz sela (koju čestito i ne poznajete) zaista je u domenu čuda. Osim što to postaje jasno kada shvatimo, ko vam je, u stvarnosti, dobacio taj 'vrući krompir' u ruke, a vi ga poslušno uhvatili, pa se mučite s njime, hukćete, kukate, ali ga ne ispuštate. Niti ga vraćate njoj, koja vam ga je i 'utrapila'. Svojoj najboljoj supruzi na svetu.
Zato je jedna od mnogih ideja koje mi padaju na pamet u rešavanju problema s rođakom-davežom, upravo ta. Vratite joj nazad njen problem, da se ona 'smara' s njim. Te svaki sledeći put kada on pozvoni na vaša vrata, vi ga (ponovo) ljubazno pustite u svoju kuću, a onda se izvinite i nestanite vi - u svoju kuhinju. Tamo perite, peglajte i kuvajte… ili barem recite da to radite. A svoju milu ženicu ostavite da se ispriča sa svojim rođakom koji je, u ostalom, ipak njen.
Mada, poštovani Luka, ima tu i raznih drugih pitanja koja mi se nameću sama od sebe, pored toga kako vam to tašta iz daljine određuje porodični život i kontroliše način na koji provodite svoje slobodno vreme. Kao, na primer, ono - zašto ste vi i vaša žena stalno kod kuće? Čuvate nameštaj i zidove da vam neko ne ukrade ili - šta? Pravo vam i bude kada ste zalepili leđa za taj trosed ispred televizora u dnevnoj sobi. Onda vam se u celu tu sliku i uklapa jedan 'levi' rođak-davež. Dođe vam kao fikus.
Zavisno od fele
Upoznali smo se i gotovo odmah postali nerazdvojni. Zato je i bilo logično da ubrzo počnemo i da živimo zajedno. On se uselio kod mene, ali je onda postalo grozno. Ispostavilo se da je neposredno pre našeg susreta izašao iz dugogodišnje veze i to tako što ga je devojka ostavila zbog njegovog najboljeg druga s kojim se pre toga duže tajno viđala.
Čim smo počeli da živimo zajedno, a to je kao što rekoh bilo ubrzo po prvom susretu, dok ga još nisam poznavala, on se pretvorio u krpu koja jeca i plače zbog sebe, zbog nje, zbog prijatelja koji ga je izdao. Nju još voli, a kao voli i mene. Ja više ne znam šta da mu radim: prvo sam ga tešila i mislila da je dobro što je iskren i otvoren prema meni, što deli i svoj bol sa mnom, ali kako dani prolaze, sve više se osećam kao psihijatar i negovateljica, a ne kao njegova devojka. Ne mislim da neki muškarac treba da bude savršen i bez prethodnog ljubavnog života da bih bila sa njim, ali ne vidim ni smisao u tome da mu budem rame za plakanje i ništa drugo.
Osećam se nekako čudno, prevareno i iskorišćeno, a teško mi je da prekinem s njim i kažem mu da se odseli jer je baš u lošem stanju. Šta dalje da radim?
Izgleda, poštovana čitateljko, da vi niste našli momka za sebe, već ste usvojili jednog - ranjenika. Nekoga ko je, bežeći od snažnog bola usled teškog i komplikovanog raskida, odmah uleteo u sledeću vezu. Onu s vama. To mu je, verovatno, u početku dalo injekciju samopoštovanja, kontakta i podrške i tako mu donelo neko sasvim trenutno i privremeno olakšanje. Ali, samo to. Budući da on svoj problem sa samim sobom i njima dvoma - svojom bivšom devojkom i bivšim najboljim prijateljem - nije razrešio, pa samim tim nije ga ni završio, sve je ponovo isplivalo na površinu, u svoj snazi muke i jada. I, agonija se ponovo vratila, ovog puta ne samo u Njegov, već i u vaš život i dom, poštovana čitateljko.
Ponekad ljudi - naročito su tome, čini se, skloni muškarci - nakon raskida brže-bolje ulete u novu vezu, ne dajući sebi dovoljno prostora ni vremena da bi mogli da prorade, svare i prežive bolno emotivno iskustvo, kakvo raskid i rastanak jesu po definiciji. Naivno verujući da nezalečenu ranu mogu da neutrališu tako što će je, ekspresno, prekriti novom ljubavnom vezom - dođu u još goru poziciju. Pokušavajući da jedan problem potisnu prebrzom promenom, samo dobiju još jedan, novi. Tako vaš momak, umesto problema sa jednom, ima haos sa dve neuspešne ljubavne veze. Onom prošlom i ovom sadašnjom, sa vama.
Što se tiče vas, poštovana čitateljko, možda je pravi trenutak da razmislite koja ste vi vrsta devojke. Da li ste iz serije Negovateljice ranjenika i Utešiteljke siročića, ili ne? Ima, naime, prilično žena koje svojim snažnim materinskim nagonom idu kroz život tražeći ne snažnog, već slabog muškarca. Onog kome neće biti ravnopravna partnerka, nego - mama.
E sada, ako ste od tih, onda nema jadanja. Nastavite da izigravate psihijatra svome emotivno izbezumljenom 'pacijentu'. A ako niste od te 'fele?'… Onda ga pošaljite kod pravog doktora, da ga on leči.
Vi sebi tražite nekog ko nije (barem toliko) ugrožen. I ne useljavajte odmah u svoj stan svakog zgodnog momka koga upoznate u kafiću, ako boga znate.
