Europapress Izdanja

Specijalno izdanje
Doktora u kući
LUDO, ZDRAVO LETO
Broj 1

Ok!
Broj 35

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Veliko dete

Obraćam vam se za pomoć jer sam na kraju živaca i pribojavam se da ne učinim nešto nažao sebi ili mužu. On je dobar, blag, svi ga vole, kod njega sve može, sve je polako, a ja zbog toga hoću iz kože da iskočim. Zato što je on takav, ja moram da odlučujem o svemu, izdajem uputstva, ponekad i komandujem Jer pre biste dočekali treći svetski rat nego da on nešto odluči, organizuje ili preseče. Nekad sam ga volela baš što je takav, nežan i blag, nikada se ne ljuti i ne viče, a u mojoj kući, kod mame i tate, samo buka i lom. Ali sada, posle dvanaest godina braka, već mi je dosta svega. Nikad se nečeg ne bi sam setio, sve čeka na mene. I posao (imamo zajedničku privatnu radnju) i roditeljski, i domaći za decu, i dokle smeju da ostanu za rođendan kod drugova, baš sve. Kada mu kažem da nešto uradi, on hoće, ali pogreši, previdi ono najbitnije, i opet iza njega moram sve da kontrolišem i ispravljam. Ni za šta ne mogu da se oslonim na njega, a ne mogu ni da se ljutim jer je dobar čovek, stvarno nije baksuz.
Već nas svi iz familije i komšiluka zafrkavaju da sam ista kao njegova majka koja je bila zmaj žena, umrla je sa 47, a on kao otac. I zovu nas po njima Steva i Mara, što me još više razbesni. Kakav Steva, kakva Mara, zar mi ne možemo da budemo kao drugi, on da bude domaćin, a ja njegova desna ruka, nego ovako sve sama?

Sve ste vi lepo napisali i objasnili, poštovana čitateljko, nema šta. Samo još glavnu stvar niste naveli. Koliko godina ima taj vaš muž? Jer to kako ste ga opisali - mio, drag, poslušan ali nespretan, sve to asocira na neko slatko - dete. Dečačića od jedno pet-šest godina. Ali na muža, oca zajedničke dece, gazdu posla i radnje, vođu porodice… na to, stvarno, ne. Valjda je zato i zakonom zabranjeno da se ti fini i nesamostalni dečaci žene dok ne porastu. Ali, očigledno, desi se i to ponekad, kao u vašem slučaju. Kada mu je mama Zmaj, a tata blag do nevidljivosti - onda i poneki takav sin odraste samo fizički. U duši i dalje ostane mali, poslušan, povodljiv.
Takav, razumljivo, on nije muškarac koji je u stanju da povede kroz život vas, svoju ženu. Vi ste samo novi Zmaj - ili da kažem bolje Zmajica - u njegovom postojanju i svetu, gde kuću i život vodi ženska, a ne muška ruka. Otuda vam je on od početka u potpunosti prepustio kormilo braka, dece, posla… svega. I zato vam se, poštovana čitateljko, to što vi kontrolišete sve u vašim životima već dugo vraća kao bes, nervoza, gubitak živaca i smisla. Tako je to, kada pored sebe, za supruga nemate odraslog i sposobnog muškarca, već vam je muž samo jedno od dece. Drago, fino ali… dete.
To što sve u vama vrišti zbog toga i od toga, možete smatrati kao prirodan tok stvari.

Bračna matematika

Udala sam se posle srednje škole, imam dva odrasla sina, i jako sam usamljena. Muž je hiperaktivan u druženju. Svoj hobi, sport, ne propušta nizašta na svetu, ni na dan slave, ni na dečiji rođendan. Bavi se on još i mnogim drugim stvarima, a i posao mu je takav da je stalno u kontaktu s ljudima. Sasvim je normalno da ode ujutru, a dođe u pola noći. Voli da sedi sa društvom a i da popije. Zajedničke prijatelje nismo stvorili, a sa mnom se rado druži samo nekoliko samih ali uspešnih žena, što mi muž zamera. Ja ga pitam kako to da niko od njegovih mnogobrojnih oženjenih drugara nije naš porodični prijatelj, a on nalazi opravdanja tipa, eto, samo on od svih mora da odgovara na takva pitanja, jer se njihove žene snalaze za društvo, da oni i ne obraćaju pažnju na svoje ružne supruge koje iz ljubomore verovatno ne bi ni htele da se druže sa mnom. Kad izađemo negde, uvek smo sami, zbog čega sam nekako nesrećna.
Upoznala sam zanimljivog slobodnog muškarca koji ima mnogo prijatelja. Oni dolaze kod njega, ili zajedno idu na izlete, kuvaju, druže se, i ta njihova druženja su mi divna. On bi želeo da žena s kojom je bude deo tog tima. Iako sebe vidim u toj njegovoj priči, s druge strane imam dva predivna sina, ali i oni polako imaju svoj život, i tu sam već sporedna. Šta da radim, ubija me usamljenost u braku?

Ne vidim baš tačno, poštovana Jelena, u čemu se to sa ženidbom promenio život vašeg muža. Nastavio je da se ponaša kao i pre toga, s tim što je dobio dodatno mesto gde mu žive žena i deca. Ali, po strani, u nekoj paralelnoj realnosti s glavnim tokom svog života. Ta dva sveta - privatan i porodični - u njegovom životu nisu se pomešala. Nije ih upleo jedan u drugi. Tako ste vi ostali - po strani. Neuključeni.
Ne dovede svako venčanje i svaki brak, nužno i automatski, do toga da se razvije duh povezanosti, porodice, zajedničkog identiteta. U međusobnim odnosima jedan plus jedan nisu uvek dva. Ponekad zauvek ostanu samo dve jedinice, jer ta neka zajednička veza, to neko 'mi' - u koje spadaju i zajedničko provođenje vremena, zajednička interesovanja i prijatelji - ne 'proradi'. Da bi do toga ipak došlo, neophodno je da postoji želja obe strane, da je to važno i jednome i drugome. Da oboje s voljom rade na tome. A kako izgleda bračni život kad toga nema? Vi najbolje znate odgovor na ovo pitanje, zar ne, poštovana Jelena?

Ubistveni odmor

Upravo smo se vratili sa letovanja, moja žena i ja. Preselo nam je, kao i svi odmori na kojima bismo, po definiciji, trebalo da se opustimo, odmorimo, stopimo s prirodom i 'napunimo baterije'. Tim pre što radimo naporne i stresne poslove, i što smo, iskreno priznajem, radoholičari. S tim što je ona mnogo veći nego ja. Tako je i ovog odmora bila nervozna, neraspoložena, povremeno i depresivna. Umesto da se opusti, bila je sve napetija, pričala o poslu umesto da ga zaboravi. A mesto malo, ušuškano, divno, malo ljudi, baš da se opustite i zaboravite i ko ste, i šta ste. Ona, da pošizi. I uvek tako. Inače se volimo, lepo se slažemo, dece nemamo tako da smo se okrenuli poslu i jedno drugom. Imamo sve uslove da nam bude izuzetno, ali kada treba da nam je najlep še, baš tada - krah. Ima li joj leka, jer ako nema njoj, onda i ja s njom ostajem u velikom problemu. A stvarno je dobra žena i zaslužuje da se malo opusti i uživa.

Za najveći broj ljudi, poštovani Predraže, okrepljujući odmor i izgleda tako kako ga vi opisujete. Mir, tišina, vreme bez obaveza i plana, opuštanje i uživanje. Za mnoge, ali ne za - sve. Pogotovu za one kojima pripada i vaša supruga, a koje nazivate 'radoholičarima', za njih je to što ste opisali kao odmor i uživanje često upravo suprotno. Ponekad se događa da tolika količina 'praznog' slobodnog vremena bez obaveza, rasporeda i strukture otvara mogućnost da dignu glavu sve one, inače dobro potisnute uznemirenosti, strahovi i depresije. Da izlete na površinu i postanu vidljivi, glasni, neprijatni. Sve ono što inače, u natrpanim i isplaniranim sekundama svakog radnog dana takvih ljudi, obično nema prilike. Toliko slobodno vreme bez obaveza kao da otvara - inače čvrsto zabravljen - poklopac na Pandorinoj kutiji njihovih najdubljih delova. To ih, naravno, onda uznemiruje, plaši, čini još napetijim. Od opuštanja i uživanja - sve su dalje.
Zato je za takve ljude možda najbolja varijanta odmora upravo obrnuta od one koju ste praktikovali dosad. Umesto samoće, mira i tišine - zadajte joj za odmor mnogo posla i obaveza. Idite u velike gradove i turističke centre gde će joj samo nalaženje parkinga ili mesta na plaži doneti petnaest zadataka za rešavanje i uposliti Njen mozak i telo na one načine koji najbolje prijaju - Njoj. Dok osmisli izlete na koje valja da odete, prikupi informacije o muzejima i arheolo škim lokalitetima… eto gde će se potrošiti i usmeriti sva Njena unutrašnja nervoza i depresija. Za ljude slične Njoj, pasivan i miran odmor je, u stvari, smak sveta. Zato za 'radoholičara' neka i odmor bude - radan. Pun izazova, problema i tenzije. Jer, za takve, nema većeg stresa od - mira i tišine.