Europapress Izdanja
Doktor u kući
Broj 28
Ok!
Broj 34
Dušan Prelević
Boemi umiru sami
Pisac, muzičar, zvezdaš, scenarista kultnog filma Poslednji krug u Monci, jedna od najvećih faca urbanog Beograda, ljubitelj alkohola, žena i tuča, godinama je bio svestan da mu se bliži kraj, ali ga do poslednjeg časa nije napuštala želja za provokacijom
Piše: Ivana Stepanović
Photo: Nebojša Babić i privatni album
Dušan Prelević je bio prgav i zajedljiv, umeo je svakog da izvede iz takta, ali najveće izvinjenje ipak duguje sebi jer je, kako je sam rekao, uništavanje sopstvenog života bilo jedino čime se ozbiljno bavio.
Oni koji su ga dobro poznavali, skloni su da kažu kako ga je trebalo tući na vreme. Bio je poročan do koske, pa je telo rešilo da ga izda. Međutim, gangrena, koja je i bila uzrok smrti, nije uspela nimalo da poljulja njegov vedar intelektualni duh. Do poslednjeg dana je zbijao šale na sopstveni račun. Kad su ga jednom prilikom pitali kojoj rečenici se nada u govoru na svojoj sahrani, odgovorio je kako bi voleo da čuje: Je l' ovaj konačno otišao?! Ajmo na piće u 'Božur’.
Marginalci su najveće face
Bio je jedna od najvećih faca urbanog Beograda, pisac, zvezdaš, scenarista kultnog filma Poslednji krug u Monci, muzičar, hokejaš i fudbaler, ali i ljubitelj alkohola, žena i tuče. Igrao je fudbal u Bulbuderu i Crvenoj zvezdi, a bio je i hokejaški golman Partizana. Muzikom je počeo da se bavi 1965, bio je osnivač Korni grupe, a potom i solista. Bio je član udruženja džez muzičara, snimio nekoliko ploča, a ostaće zapamćen i po ulozi u predstavi Kosa u Ateljeu 212. Pisao je i objavljivao priče i eseje, a autor je i kontroverznih kolumni u dnevnim novinama. Bio je čak i politički angažovan, i to kao član Demokratske stranke Srbije. Bio je uhapšen u demonstracijama 9. marta 1991, a i u mladosti je nekoliko puta bio u zatvoru, iako nikad nije bio kriminalac već samo buntovnik. Čak se i ponosio tim svojim iskustvom, jer je na taj način iskušavao hrabrost. I u zatvoru se osećao kao na svom terenu.
Obožavao je kafanski život do te mere da ga je to učinilo marginalcem i nekom vrstom gubitnika uprkos svemu. Bio je višestruko talentovan i išlo mu je od ruke sve što je počinjao da radi, ali je bio dovoljno autoironičan da kaže: Nisam pošao nikud, a svuda sam čačnuo. Nije to šminka. Uvek mi je bilo draže da sedim u kafani nego da idem na svirku. Možda sam protraćio život, zajebao stvar.
U kafani nije voleo da jede već samo da pije. Alkohol ga je uvek činio agresivnim, nije ga terao ni da peva, ni da plače. Umeo je čak i da kaže: Jebeš piće, ako ne napraviš nikakvo sranje. Dok je bio mlad, tuča je za njega bila neka vrsta gimnastike. Kad je u jednoj izgubio oko, stvar je postala ozbiljna, mada ga ni to nije opametilo.
Sa čovekom kakav je on bio zaista nije bilo lako živeti i zato
… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.
