Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 28

Ok!
Broj 34

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Retuširana slika

Imamo dve kćerkice, jednu od tri a druga je nedavno napunila godinu dana. Mnogo ih volimo i muž i ja, ali nas brine ljubomora starije devojčice. Radili smo sve što se savetuje roditeljima, pokušavali maksimalno da je uključimo u poslove oko bebe, da je zajedno kupamo, hranimo, presvlačimo, ali ona plače, ljuti se, neće. Ili hoće da i ona nosi pelene (iako već lepo ide na nošu). A najviše me brine to što imam utisak da je ljubomora ne prolazi i da i dalje ne može da podnese sestricu.
Muž i ja želimo bar još jedno dete, ali u ovako teškoj i često neprijatnoj atmosferi nismo zadovoljni. Naš san o kući punoj dece bio je vezan za smeh, igru, radost, gde vlada ljubav, a ne gde je ona, naša prva devojčica, stalno ljuta i nadurena. Dosta mi je već više da je ubeđujem kako i nju volim, i da je sve isto kao i pre. Posle milion takvih natezanja više ne razumem šta to ona ne shvata.

Izgleda da ćete, poštovana Izmorena majko, morati malo da prepravite tu zajedničku sliku vas i vašeg muža. Onu o tome kako će izgledati vaša porodica sa puno večito nasmejane dece koja se međusobno obožavaju i divno slažu. Takva predstava i očekivanje više liči na reklamu za margarine ili dečije pelene i bojim se, nema baš previše veze s realnošću.
A realnost… to je upravo ono što imate u svojoj kući. Dve stvarne devojčice i celu dinamiku njihovih i vaših međusobnih odnosa.
Možda će vam za bolje snalaženje u stvarnosti pomoći i to da malo izmenite svoja očekivanja i definicije kako stvari stoje i kako se odvijaju. Najpre, na primer, ta deca. Niste rodili prazne lutkice koje će se ponašati adekvatno ukoliko vi primenite uputstvo iz knjiga. Ne. Naprosto se, zaista, rađaju nova bića sa novim ličnostima koje se vrlo brzo - kao što i sami to vidite - već od najmanjeg uzrasta i ispoljavaju. Nije to apsolutni plastelin koji možete da oblikujete po svojoj volji. Vi činite dosta toga da uključite stariju devojčicu, ali je činjenica, koju i sami opažate, da je i dalje ljubomorna, 'nadurena' i ljuta. Pa, dobro, možda će i ostati u najvećoj meri takva. Možda će se to i kroz život pokazati kao njena trajnija osobina. Naprosto, ima i takvih ljudi, zar ne, poštovana čitateljko. Svako od nas ima ove ili one 'mane', onakve ili ovakve, ali ih - ima. Da li, zaista, očekujete da ta činjenica neće - ili ne bi trebalo - da važi samo za vašu decu? Da ćete, jedino vi od svih drugih, rađati samo besprekorna bića? Ili barem, vaspitanjem, praviti od njih takva? Jer, ako to stvarno verujete i očekujete, poštovana čitateljko, onda ste u velikom i ozbiljnom problemu. Mnogo većem od toga što vašu stariju devojčicu nikako (još) da prođe ljubomora.
Zato prepravljajte pod hitno tu vašu bajkovitu predstavu o tome da je porodica samo puno dece u smehu i igri. Dodajte tome i suze i bes, nerazumevanje i manipulacije, i lepo i ružno. Zajedno.
I ne izbezumljujte se lako na to što, uprkos vašem trudu, stvari ne postaju savršene. To i nije neophodno. Jedna trogodi šnja devojčica je još ljubomorna na svoju mlađu sestricu? Zaista to nije nešto što se čuje prvi put na ovom svetu. Zbog toga je atmosfera često teška u kući? Da. I to se događa. U stvarnom svetu.

Dimna zavesa

Moj tri godine mlađi brat je stalno u nekog zaljubljen, i za nekom gine. To već liči na neku komediju. U stanju je svašta da uradi kako bi osvojio neku u koju se tog trenutka zaljubio: potroši sve pare za cveće, izlaske, poklone, stvarno se polomi oko izabrane. Još je i duhovit, šarmantan, elokventan i dobro izgleda tako da najčešče i uspe u osvajanju. Ali, tu vrlo brzo nastaje ono što ja vidim kao problem. Već posle nekoliko dana, ili nedelja, sve naglo prestaje, ona ga više uopšte ne zanima. On se okreće nekoj novoj i sve ispočetka. Naročito sam se zabrinula kada mi je ispričao kako mu se više puta desilo da mu bude divno sa devojkom, otprati je kući, legne da spava misleći sav srećan na nju, a kada se ujutru probudi, prema njoj ne oseća ništa. Do dvadeset treće godine najduža veza mu je bila dva i po meseca. Već uveliko u kraju važi za osvajača i srcolomca, ali ja strepim da to nije normalno. U čemu je njegov problem koji on i ne prepoznaje, što me tek dodatno plaši?

Seriozne stvari se, izgleda, događaju sa vašim bratom, poštovana Seko. Naročito kad - zaspi. Do tog sna - jedan čovek. Nakon njega probudio se neki sasvim drugi. A, navodno, sve ista osoba.
Svi mi imamo puno raznih podličnosti u sebi, to nije sporno. Najčešće smo svesni samo nekoliko njih koje i drugima pokazujemo. Obično prelazi iz jednog u drugi deo nas nisu mnogo nagli i ne prave se preveliki skokovi iz podličnosti 'sve', u onu 'ništa'. Ali ponekad, kod nekih ljudi i u nekim ekstremnim situacijama i to se dogodi. Kao kada se, na primer, žena koju je muž celog života zlostavljao, u jednom trenutku, iz svoje redovne, podličnosti žrtve iznenada prebaci u sasvim suprotno i - ubije ga.
Takvi ekstremni prelazi iz jednog u sasvim suprotno stanje ličnosti su, dakle, mogući. Ali nisu baš preporučljivi i ne prepoznajemo ih kao nešto čemu bismo težili. Zato razumem kako i zašto brinete za svog brata, poštovana Seko. Šta god da je u pitanju, vidljiva je euforija na početku, a potom iznenadni i neobjašnjivi preokret i potpuno povlačenje i depresija energije. U svakom slučaju, nešto oko emocija, njihovog ulaganja u određenu osobu, održavanje i razvijanje tog osećanja - što bi predstavljalo neki tok zaljubljenosti - u njegovom slučaju ne može da se održi. Bez obzira na to što deluje kao da se udvara i zbližava, sve što on tako naglašeno radi više liči na neku predstavu. Koja treba da pokaže - šta? Da je on neodoljiv 'frajer'? Strasna priroda? Da je nezaustavljiv muškarac?
Nekako sve što čini nema mnogo veze s tim određenim devojkama za kojima tako naglo 'poludi'. Više deluje kao neki problem sa sopstvenom nesigurnošću i silnim dokazivanjem - i sebi i drugima - da je sa Njim sve O.K.
Previše dima. Premalo prave vatre.

Ništa lično

Jedna sam od onih koje se celog života bore s predrasudama povodom svog izgleda. Tačnije, sa parolom da je lepa obavezno i glupa. Još tome dodajte i da sam plavuša, pa onda izračunajte koliko stalno i svugde moram da dokazujem kako imam i puno dobrih kvaliteta, diplomu teškog fakulteta do koje nisam došla preko kreveta, da sam obrazovana, dobar prijatelj. Znam da vi ne možete da mi pomognete, jer ne možete da promenite svet i pogled ljudi na stvari, ali me stvarno razočarava tolika ljudska površnost i robovanje stereotipima.

Istina je da smo mi ljudi, širom planete, skloni da na brzinu donesemo procenu i zaključak o nekoj drugoj osobi ili pojavi. Ne bih da branim čovečanstvo, ali postoje tu, verujte mi, i neke 'olakšavajuće' okolnosti. Najpre, mi smo svakog sekunda neprekidno bombardovani hiljadama raznih informacija koje dolaze i iz nas samih, i iz spoljašnjeg sveta. Vremena za dodatnu procenu i razjašnjavanje najvećeg broja tih utisaka mi - jednostavno - nemamo. Do zaključka moramo da dođemo u deliću sekunde. Da bismo sve to tako brzo obavili, mi, između ostalog, posežemo za uprošćenim 'istinama'. Kao što je, na primer, stereotip i predrasuda u vezi s plavušama. Ili, pak ona, da su 'lepe obavezno i glupe'. Ta pojednostavljena predstava polazi od očekivanja da će takvi ljudi, pošto su već dobili tako vidljiv i važan dar - lepotu - onda isti i maksimalno iskoristiti da od drugih dobiju ono što im treba. Pretpostavka je da neće ni imati potrebe da razvijaju neke druge stvari koje su važne za preživljavanje i opstanak, a u koje svakako spada pamet. Da li u toj predrasudi ima i pomalo zavisti i diskreditacije onih koji su lepi (ili barem lepši od nas)? Svakako da ima.
Tako i vi, poštovana lepa čitateljko, prolazite često kao pogrešno procenjeni od strane drugih ljudi. Kao još jedna u nizu 'žrtava' te proklete brzine s kojom svi još moramo da obradimo hiljade različitih podataka.
Ništa lično, verujte mi.