Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 28

Ok!
Broj 34

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Prirodnije rešenje

Pomišljam da sam možda i sama kriva za ovo do čega me je život doveo. S momkom se zabavljam već dve godine, a živimo zajedno deset meseci i to, moram da priznam, uopšte ne liči na ono čemu sam se nadala. Kao da sam dobila neko razmaženo dete da brinem o njemu. On je stvarno sladak, duhovit i umiljat, ali iza njega neprekidno ostaje haos po ionako malom stanu u kome je nered i kada novine ne vratite na mesto. Nema dana da ne skokne kod mame, pravi joj društvo, a ona mu sprema omiljene đakonije. Zato u našem stanu esker nikada nije ukucao, promenio sijalicu, bacio smeće, otišao da plati račun. Uvek kaže: 'Ti si štreberka, ti češ to bolje, nismo ti mi umetničke duše za to'. Ne znam kakva je on umetnička duša, osim ako se u umetnost ne računaju tiketi kladionice koje stalno popunjava i posvećeno gledanje utakmica. Kada mu nešto prebacim, on se pravda da se još nije našao u životu i da nisu svi rođeni tako starmali, kao ja. Ja, naravno, stalno sklanjam nered koji ostaje iza njega jer ne podnosim da živim u haosu, tako da to, istina je, ne radim zbog njega već zbog sebe. Ali, svejedno, sve mi je teže, napušta me onaj početni entuzijazam zajedničkog života, sve češće sam premorena i bezvoljna i pitam se treba li ja to da odustanem od njega, od nas?

Ne raskidajte nipošto, poštovana Nezadovoljna. Ovakva prilika se ne ukazuje baš često. Mislim to da - bez trudnoće, jutarnjih mučnina i bolnog porođaja - dođete do primerka slatkog i razmaženog deteta. Kada bih samo za trenutak zaboravila da mi vi, u stvari, pišete o svom partneru (?!?), celo vaše pismo bi mi ličilo na vapaj premorene i pregažene majke koja je u nevolji sa sinčićem koga nije vaspitala. Ali, onda podsetim sebe da vam je to - ipak - momak i da živite zajedno kao muškarac i žena, a ne kao mama i dete… i onda mome čudu nema kraja.
Mada, da budem iskrena, poštovana Nezadovoljna, ne vidim zašto biste vi bili bejbi-siterka tuđeg dečaćića. Ako vam je već do jednog takvog, slatkog i bezobraznog, mnogo je jednostavnije i prirodnije da ga rodite sami, pa da trčite i čistite za svojim detetom. A ne za sinčićem neke druge, vama nepoznate žene.

Ima leka

Moji su roditelji jako verovali u jednakost muškaraca i žena, barem kada sam ja u pitanju. Naročito moja majka, koju je tata povremeno tukao i koja mi je često govorila da nikada ne treba da se udajem, već da završim velike škole (sama je bila skromnog obrazovanja), budem najbolja na poslu, zarađujem dobro i vrtim muškarce oko malog prsta. Da ih 'zezam', kako je ona to govorila. Odmalena su me šišali na muške frizure, oblačili pantalone, kupovali mi vatrogasne autiće, mašine, pravili mačeve. Sećam se da sam dugo očajavala što neće da mi kupe lutku, šporetić. Tek pred polazak u školu dobila sam prvu lutku od mame, i to bez kose. Imala je samo nešto obojeno što je trebalo, valjda, da predstavlja tu kosu. I danas moja majka tvrdi da je to zato što nisu imali više para, ali ja znam da to nije istina, i vatrogasna kola su koštala, zar ne?
Uglavnom, to vaspitanje im je uspelo. Imam 42 godine i, verovali ili ne, živim baš onako kako me je mama uputila. Davno sam doktorirala, imam svoj stan, dobar auto, važno mesto u firmi. S muškarcima održavam lake i neobavezne odnose, ne zaljubljujem se, a kada se neko od njih zagreje za mene ja ga, kao što mi je mama rekla, vrtim oko malog prsta. Dece nemam, jer nisam mogla da ih imam, ali sam ubeđena, pošto to nije neki urođeni problem, da se sve oko toga iskomplikovalo zato što su me oni stalno podsticali da ne budem klasično žensko. Nikada nisam čula od njih da ću se udati kad porastem, da je važno da imam porodicu, dom, decu. Nikada da ću biti trudna, da ću se porađati, dojiti bebu, menjati pelene. Kao da je to bilo rezervisano za sve, osim za mene. I kada sam pokušala da se lečim, dok je to još imalo nekog smisla, nikada me nisu podržali. Otac me do danas o tome ništa nije pitao, a mama je uvek imala neodložna i hitna posla kada mi je bila potrebna nega nakon nekoliko pokušaja vantelesne oplodnje koje sam probala. Dok bi mi momak bio na poslu, nije imao ko čašu vode da mi doda. Naravno, to nije uspelo. Kako godine prolaze, tako sam sve više besna na njih i njihovu muško-žensku ravnopravnost. Naročito onu lutku i vatrogasna kola ne mogu da im oprostim. Da nisam lepo vaspitana, povremeno bih ih istukla koliko su mi krivi. Za sve drugo i nekako, ali za to što nemam ljubavi i dece, što sam se ostvarila kao snažan muškarac, a ne i kao ženstvena žena, to im nikada neću oprostiti.
Ne mogu više da ih smislim, naročito poslednjih godina kada pokušavaju da mi se nametnu kao deca kojoj ja treba da budem mama, da ih mazim i pazim. Tek to ne mogu da podnesem, jer u takvim situacijama pomislim kako ću završiti negujući dva matora i sebična stvora umesto svoje dece. Tako sam, pored toga što sam neostvarena žena i majka još i grozna kćerka.
Dogurala sam, očigledno do polovine života, a u intimnom životu nemam ništa osim mačke. Sve drugo je samo pamet, rad i obaveze i moji podetinjili roditelji. Sve češće sam depresivna i beznadežna, za šta još dalje da živim, čemu da se nadam? Oprostite mi, Marta, na ovoj gorčini, ali drugo iz sebe i nemam da dam.

Ni trenutka mira u paklu, zar ne, poštovana čitateljko? Pri čemu, naravno, mislim na ovaj vaš, unutrašnji, u kome se neprekidno vrtite između besa i bola. Velika je vaša povređenost, što je i razumljivo kada imate osećaj da vam je oduzeto nešto tako suštinsko vaše, kao što su za ženu njena ženskost i materinstvo. Ono što vi opisujete jeste klasičan primer ne-davanja dozvole od strane roditelja da budete ono kakvi ste i za šta ste rođeni. Da budete žena, supruga i majka. Otuda mi je jasan vaš bol i doživljaj da vam je ukradeno i oduzeto nešto što je trebalo da vam pripada već samim rođenjem. Baš zato priče o emancipaciji i tome da devojčice valja da se igraju 'muškim' igračkama ne vode računa o tome da se kroz izbor igračaka koje roditelji daju ili ne dozvoljavaju svojoj deci, šalju mnoge, vrlo duboke i složene poruke i zabrane, koje nadilaze teme ravnopravnosti polova.
Ono zbog čega ste i danas kivni na svoje roditelje jeste upravo to prepoznavanje njihove zabrane da živite život prave žene. Kao kada bi gladiolu terali da bude paprat. Možda bi bilo jednostavnije da su naprosto otvoreno rekli kako su priželjkivali sina, pa da se te nakaradne konstrukcije o 'zezanju' muškaraca i vatrogasnim kolima sklone iz vašeg života. Bar biste znali na čemu ste i kako stvari zaista stoje.
Zbog svih tih njihovih igara i foliranja sa vama sve ste bešnji na njih. A pomagati i predano brinuti o onome na koga ste ljuti - teško može da ide zajedno. Zato vam je i nemoguće da pomirite i ostvarite ta dva međusobno suprotna poriva - da biste ih i udarili i negovali.
Veliko se tu zamešateljstvo napravilo u vašem i njihovom životu, poštovana čitateljko. Baš kao i u vašem međusobnom odnosu. Ali, za razliku od vas, ja ni po pitanju vašeg 'slučaja' - ne gubim ni smisao, ni nadu. Možda zato što znam koliko je današnja psihološka nauka daleko odmakla i koliko složenih i, naizgled nerešivih ljudskih 'zapetljancija' može da popravi. Pa tako i za ovaj vaš unutrašnji i životni 'pakao', poštovana čitateljko. Naći će se i za njega neki lek. Ili barem - izlaz.