Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 27

Ok!
Broj 33

Naš dom: Ibika Nađ i Đoko Škero

Gnezdo na vrhu brda

Poslovno-ljubavni par, čija nepresušna energija za radom i svetskim putovanjima predstavlja ram za porodičnu sreću, u svojoj velelepnoj kući u Herceg Novom često okuplja mnogobrojnu rodbinu i prijatelje kojima je za idealan odmor dovoljan i pogled na zaliv

Piše: Vesna Čađenović
Photo: Risto Božović

Kad se posle desetak minuta vožnje strmim hercegnovskim uličicama, koje vijugaju čas naviše, čas naniže, pa na trenutke to liči na brdski reli, konačno stigne do dvospratne građevine okružene kovanom ogradom kroz koju proviruju grančice raznobojnog cveća, a sa terase vise saksije veselih boja, odmah postaje jasno zašto su Đoko Škero i njegova nevenčana supruga Ibika Nađ baš tu podigli svoj dom. Sa padine brda Mojdež, na kojoj je sagrađena njihova oaza mira, pruža se nestvarno lep pogled na zaliv i more po kome, kao rasuti biseri svetlucaju talasi koji, dok ih posmatrate, prosto mame na daleka putovanja.
A baš su putovanja pasija ovog para koji je posle niza godina provedenih u Trebinju, Zagrebu i Subotici početkom devedesetih odlučio da se nastani ovde. Radnici u dve njihove firme, koje se bave trgovinskim poslovima, imaju privilegiju da se za novogodišnje praznike umesto uobičajnih nekoliko dana odmaraju petnaest ili dvadeset, jer za to vreme njihovi poslodavci uživaju u dalekim egzotičnim predelima. To je uobičajeni odmor, ali Đoko i Ibika tokom godine ugrabe vremena za još neko neplanirano putovanje.
- Pre osam godina, za rođendan sam želela da otputujemo na Tajvan. Đoko nije imao ništa protiv, samo je predložio da umesto 22. decembra, kad mi je rođendan, na put krenemo nekoliko dana kasnije. Prihvatila sam i otada pred novu godinu odlazimo na put. Pošto se praznici u to vreme nižu jedan za drugim, spojili smo lepo s korisnim. Radnici bi ionako za Novu godinu i Božić uzimali slobodne dane, i to bi trajalo od dvadeset petog decembra do desetog januara. Ovako, svi se lepo odmaramo, naravno svako na svoj način - objašnjava Ibika dok nas uvodi u kuću čija je gradnja, kaže, trajala godinu dana.

Galerija uspomena
- Kad smo ovde kupili plac od nepunih četiristo kvadrata, razmišljali smo kako da taj relativno mali prostor što bolje iskoristimo. Imali smo sjajnog arhitektu. Znala sam tačno šta želim, pa je projekat za kratko vreme bio gotov. Đoko se nije mnogo mešao u sve to, niti je imao nekih posebnih želja. Njegov zadatak je bio da nabavi sredstva da sve to ostvarimo. Pošto je on tokom gradnje često bio odsutan, ja sam kontrolisala majstore iako smo imali inženjera koji je nadzirao radove - priseća se Ibika. - Kad je prvi sprat bio gotov, sela sam i posmatrala zidove. Odjednom sam uočila stub koji mi se nikako nije uklapao u ono što sam zamislila i što sam se dogovorila sa arhitektom.

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.