Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 27

Ok!
Broj 33

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Nadgledana nezavisnost

Ovih dana se odigrala (ne i prva) rasprava u našoj kući na temu da li našu decu (sinovi od tri i pet godina) treba i da kažnjavamo za loše ponašanje i bezobrazluk (što smatram ja), ili samo da ih pohvaljujemo, nagra đujemo, moljakamo i ubeđujemo (smatra moja žena). Napominjem da nisam sadista koji bije decu zato što ga je šef iznervirao, niti sam sklon tome da gubim kontrolu nad sobom. Ako ih grdim ili dobiju batine, to nije tako da ih povredim i uvek znaju zašto su kažnjeni. Verujem da je posao roditelja da vaspita dete, a ne da mu sve pušta i povlađuje, pa da jednog dana gazi sve oko sebe. Verujem da je zadatak nas roditelja da svoju decu naučimo odgovornosti za ono što rade, da shvate kako ono što činimo ima posledice. Moja žena mi često potura pod nos članke u kojima razni stručnjaci kategorično tvrde neverovatne stvari. Ovaj poslednji bio je o tome kako fizičko kažnjavanje dece uvek vodi u zlostavljanje, što jednostavno nije istina. Kao što rekoh, ponekad kaznim svoju decu, nekada i fizički, ali ih nikada nisam zlostavljao. Dalje piše kako kada udarite dete vi tada rušite njegovo dostojanstvo. Da deca ne razumeju zašto dobijaju batine i ne shvataju šta su pogrešili, već ponašanje menjaju samo da bi izbegla bol. I sve takve neke stvari. Moram reći da sam kao roditelj jako zabrinut i ljut zbog takve neodgovornosti navodnih stručnjaka koji nas roditelje samo sluđuju u i ovako teškom vaspitanju dece. Da li ti ljudi imaju barem profesionalnu odgovornost što propagiraju te neke kvazislobode? Da li se osećaju makar malo krivim za ovoliki porast droge, nasilja i mladih kriminalaca koje su roditelji pustili da rade šta god požele samo da ne bi povredili njihova dečija prava, slobodu i dostojanstvo?

Rekla bih, poštovani Nenade, da ste otac koji je vrlo posvećen vaspitanju svojih sinova i da dosta razmišljate i preispitujete se oko toga. To je dobro. Baš kao što su i pitanja i zapažanja koja ste naveli u svom pismu vrlo inteligentna i pronicljiva. Neka od njih i sama delim s vama, neka i ne. Ne ulazeći u to da presuđujem da li ste u pravu vi, ili stručnjaci s kojima se ne slažete i na koje ste ljuti zbog njihovih stavova, hajde da, za početak, konstatujemo da i vi i oni, poštovani Nenade, imate nešto zajedničko. I vama i njima deca su - važna. I vi i oni želite da izrastu u stabilne, dobre i srećne odrasle osobe. I jedni i drugi ste pri tome emotivni i strasni u iznošenju svojih uverenja i zalaganju za njih. A gde god ima i tako puno emocija i strasti, mogućnost da se pretera - i na jednu i na drugu stranu - vrlo je realna. Zato verujem da ste u pravu i vi i oni, stručnjaci za dečija prava. Baš kao što imam i utisak da insistiranjem na samo jednoj krajnosti u vaspitanju dece imate šanse da jako - pogrešite. I vi i oni. Sve iz najboljih namera.
Osnovno pitanje koje se postavlja jeste kako može biti slobodan, dostojanstven i odgovoran za sebe i posledice svojih dela neko ko jede pasiranu hranu i još uvek ne ume da koristi toalet? Neko ko je nepismen i ne zna da živi na nečemu što je planeta i zove se Zemlja? A tek to da šibica zapali kuću, da kola gaze decu namrtvo i da struja ubija načisto? Jasno je, dakle, da niz godina deca nisu samostalna, kompletna bića. Da sama sebi nisu dovoljna za život, kao što su to odrasli ljudi. I jasno je, da koliko god lepo zvučale parole o dečijim pravima, one ipak zaborave da naglase nepobitnu činjenicu. Da su nečija prava, slobode i dostojanstvo onoliki koliki su i njegove moći i - odgovornosti. Tako da, naravno, i deca imaju svoje slobode. Ali je njihova nezavisnost, sve dok ne odrastu ipak - nadgledana.
Tu dolazimo do drugog dela priče, poštovani Nenade. Kakvim se sve metodama služe oni koji ih 'nadgledaju'? Kakvih tu sve zanemarivanja, patologije, nasilja i zlostavljanja ima? Sve pod parolom 'Ja sam mu roditelj, ja najbolje znam šta je za njega!' A to često nije tako, zar ne, poštovani Nenade? Sigurna sam da ste i sami bili u prilici da pročitate ili vidite razne strašne stvari koje neki roditelji čine svojoj deci. Verujem da ste kao posvećen i dobar otac i sami zbunjeni i ogorčeni zbog toga. Zbog takvih slučajeva i takvih ljudi stručnjaci govore tako često i ponekad prejako. Da bi se prepoznali i sankcionisali takvi roditelji, poštovani Nenade. Ne nužno - vi lično. Jer jeste, u pravu ste. I nagrada i kazna su regularna sredstva učenja - i dece i odraslih - o tome šta je dobro, a šta nije. Istina je i to da fizičko kažnjavanje nije UVEK uvod u zlostavljanje. Ali često jeste. Istina je i to da prava ljubav roditelja prema detetu nije u tome da mu u svemu popušta i dopušta. Ali, tu se opet vraćamo na početak ovog odgovora. Svima nama - i deci, naravno - potrebni su i nežnost i ograničenja. I nagrada i kazna. Ali, s velikim osećajem i - merom.
I za jedno i za drugo.

Svog života gospodar

Udata sam 27 godina, živim s mužem i dve kćerke. Prvih dvadeset godina braka bilo je i delimično dobro, ali ovih sedam su užasne. Muž se pre sedam godina zaduživao na kamatu, sve meni iza leđa. Kada sam saznala, nisam mogla ništa osim da se razvedem. Pošto se kćerke ne slažu s razvodom, mi i dalje živimo zajedno. Ja sam mnogo usamljena. Deca imaju svoj život, on svoj, a ja sam sama. Htela sam da vas pitam da li je normalno da i dalje živim s njim? Učestvovala sam i žrtvovala se da zajmim pare od rodbine kako bi on vratio dugove zelenašima, da ga ne bi ubili. Pošto smo se malo stabilizovali radeći zajedno (što mi je omogućio moj rođak), muž mi je rekao da želi razvod i da nemam prava na pola kuće koju smo zajedno gradili, kao ni na pare. Molim vas, odgovorite mi šta da radim?

Eto kako prođete, poštovana Nesrećna, kada dopuštate da odluke o vašem životu donose drugi, umesto vas. I to ko? One koje ste vi rodili, od kojih biste - po definiciji - trebalo da budete stariji, iskusniji, mudriji… Još ste i dobro prošli. Jer, šta bi bilo - sve se nešto pitam - da su vam kćerke tada predložile da vas prodaju u belo roblje, a da bi, je l’, skupile što više para da tata vrati zelenaške dugove? Pribojavam se da biste, može biti, i na to pristali. Jer, zaboga, rekla su vam deca. A to je, kao što smo već shvatili, Sveto Slovo za vas.
No, nije tu kraj priče o tome šta je vama ko rekao - a vi bez ikakve rezerve i otpora prihvatili i izvršili. Pojavljuje se sada - nakon cele drame, zapleta i raspleta s vašim mužem, zelenašima i uterivanjem dugova - i ono što vam On presuđuje. Za vas je smislio 'šut kartu'. Imate se pokupiti i, bez reči i bilo kakvog imetka, otići. I vi ste i pred time pomireni, pasivni, bespomoćni. Uzimate zdravo za gotovo onu verziju stvarnosti kakvu vam predočava neko ko je već dokazan po tome koliko je pametan i kako je uvek u pravu. Kao što to već mora biti neko bistar i pronicljiv, ko od zelenaša zajmi pare.
Al’, sve to vama ništa ne znači. Ni za trenutak ne dovodite u sumnju Njegov scenario vašeg razvoda. Ko da nikada niste čuli ni za zakon, ni za advokate i za to da već mnogo godina to više tako - ne ide.
A to što me pitate, poštovana Nesrećna, šta da radite? To zavisi od toga šta nadalje hoćete od svoga života. Ako, na primer, želite da i dalje budete Nesrećna, onda samo nastavite kao i do sada. Pokorno i trpeljivo slušajte i izvršavajte sve što vam drugi kažu. Štitite i ispunjavajte i dalje tuđe interese na račun svojih. Ne mislite svojom glavom. Ne borite se za ono što želite. Ne budite odlučni. Prepustite se da vas talasi tuđe volje i odluka vuku tamo gde to oni požele.
Eto, to vam je potrebno da i dalje činite. U slučaju da želite da ostanete Nesrećna.