Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 27

Ok!
Broj 32

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Jača sila

Uvezi sam već više od dve godine sa čovekom s kojim imam devojčicu od 15 meseci. Ni on ni ja nismo u prvoj mladosti, meni je trideset osma, njemu četrdeset sedma. On je već dugo u braku sa ženom s kojom je imao dvoje dece - kćerku i sina - ali im je sin sa devet godina stradao nesrećnim slučajem. Bez obzira na to što je otada prošlo već sedam godina, moj momak (znam da je glupo što ga tako nazivam, ali ne mogu da kažem 'muž' kada je oženjen drugom) i dalje jako pati i oseća veliku grižu savesti i krivicu zbog smrti sina, iako nema baš nikakve veze s tim događajem. Čak nije ni bio u selu gde se sve to desilo (kod babe i dede ga je udarila struja dok se kupao). Verujem mu kada kaže da između njega i žene otada nema ničega, da su se sasvim otuđili, ali se oni ipak ne razvode. Po ceo dan je sa mnom i s malom, kad god ima i trunku slobodnog vremena, ali ipak svake noći, nekad i u tri-četiri izjutra, mora da se vrati kući na spavanje. Želim da se udam za njega i zbog sebe, a i zbog deteta koje brzo raste i ne bih da bude vanbračno (iako ju je on odmah priznao), da nas troje budemo porodica jer se volimo. Umesto toga, porodica su njih troje, iako im nije stalo ni do čega, pa ni do toga. Zašto se ne razvede, nije mi jasno. Kada ga to pitam, on mi nekad kaže da hoće, nekad da ne može. Kako čovek od gotovo pedeset godina ne može da se razvede od žene s kojom već odavno nema ništa zajedničko? Šta je to što dvoje stranaca drži zajedno i ne dozvoljava da se nas troje povežemo?

Vaše pitanje, poštovana Mazo, u startu gađa u pogrešnu metu. Vi polazite od toga da to dvoje ljudi - vašeg 'momka' i Njegovu ženu - već odavno ne vezuje ništa. A baš to nije tačno. Njih vezuje nešto što ponekad nije slabije od Ljubavi, a to je - gubitak. Zajednička patnja i nesreća. Pokatkad je ono što nedostaje, čega nema, jača sila od onoga što postoji, što je prisutno. Osećanje krivice zna da zatvori vrata nove sreće koja nam se otvaraju. Tako da tog čoveka i ženu vezuju vrlo snažne i teške niti progutanog bola i tragizma. I vezuju ih njihova deca. To što nisu uspeli u roditeljskom poslu - da sačuvaju svoje dete - vezalo je to dvoje i više i jače nego da su im oba deteta živa. Tragedija nas, nažalost, ponekad veže jedne za druge čak i više nego dobro i ljubav.
Zato je ovo što ima s vama i vašom devojčicom, poštovana Mazo, neko parčence Sreće koje On krade od života. Za koje procenjuje da mu i ne sleduje, i da na njega i nema baš sasvim prava. Čudno, zar ne? Nerazumno, glupo, nepotrebno? Jeste. Ali mi, ljudi, i nismo baš sasvim intelektualna stvorenja. Veliki deo našeg bića je iracionalan, komplikovan, nelogičan. Još smo ponajviše takvi kada su u pitanju naše emocije, porodica, deca, smrt, gubici. A upravo o tome se u vašem i Njegovom životu i radi, poštovana Mazo.

Težište

Gledam mog jedinog brata kako već trideset godina (!) gubi vreme u lošem braku, sa ženom koju ne voli i koja, čini mi se, nije luda za njim. Oboje imaju dugogodišnje veze, to znam ne samo ja već i čitav grad, manje je mesto pa se ništa ne da sakriti. Rekla bih da on tu svoju ljubavnicu (hajde da je tako nazovem, mada to asocira na problematičnu i laku ženu, a ova to svakako nije) i voli, ona je razvedena odavno, verna mu je. Zašto se on lepo ne oženi njome pa da se malo smiri, što bih ja, kao njegova sestra volela. Ovako, valjda od tog nezadovoljstva u kući i braku, nikad mira nema. Kod njega je stalno sve trista na sat, i ako može, dvadeset poslova i stvari radi istovremeno. Bio je takav oduvek, ali sam se ipak nadala da bi ga prava žena i dobra porodica smirili i učinili opuštenijim. Ovako brinem i dalje, iako smo oboje u srednjim godinama. Volela bih stvarno da izađe iz tog braka u kome odavno nema ničeg, i da se veže sa ovom ženom za koju verujem da bi ga usrećila.

Izgleda da ste i vi, poštovana Sestra Jeco, naseli na propagandu iz ženskih 'glamuroznih' časopisa. Onoj po kojoj mi stvari u svom životu biramo i krojimo sa jednim jedinim ciljem. Da budemo sretni. Ali, ono što je za svakoga od nas sreća - sasvim je različito od slučaja do slučaja. Za vas, rekli ste i sami, to bi bio razvod vašeg brata i izlazak iz emotivno sasvim praznog i 'mrtvog' braka. Ali za Njega, koji je sav u nemiru i skokovima, možda je baš takav, neuzbudljiv i 'do daske' miran brak upravo ono mesto koje mu daje - neophodno težište. U svim burama i olujama kroz koje On neprekidno jurca, uspeo je da nađe i napravi jednu tačku mira i tišine. On koji je stalno u pokretu i akciji ima - ipak - jedno mesto na celom ovom svetu gde se ne
događa - apsolutno ništa. Svoj dom. I jednu osobu s kojom ne mora ništa. Svoju ženu.
Za ljubavlju vaš brat, poštovana sestra Jeco - ne čezne. Nje on ima dovoljno sa ženom s kojom je već godinama u paralelnoj vezi. Ali, za ponekim sekundom mira i ne-dešavanja, u tom njegovom životu koji neodoljivo podseća na centrifugu veš-mašine, za time - o, i te kako.
Zato pustite sve njih da žive svoje živote na neki svoj, specifičan ali - ipak - sasvim usklađen i uravnotežen način. I posvetite se, za promenu, sebi i svome životu. Kada smo već kod ljubavne sreće vašeg brata, da ne propustim da pitam i vas. Kako vi stojite s ljubavlju i brakom u svom životu, poštovana sestra Jeco?

Dar za poštovanje

Imam dva sina, zanatlija sam kao i moj otac čiju sam radionicu nasledio. Jedan od sinova je isti ja, otkada je prohodao stalno je sa mnom, popravlja, dira, interesuje ga alat. Problem mi je ovaj drugi koji je, možda, na ženinu familiju. Njega to ništa ne zanima, samo kompjuteri a voli i da uči, što kod nas ne da niko nije obožavao, već naprotiv. Žena ga podržava, a ja stvarno ne razumem zašto. Vidite i sami koliko danas ima ovih s fakultetskim diplomama i gde će svi oni da se zaposle, samo im jednog dana fali i moj sin da bude doživotno na birou. A kod nas u radnji, da ne čuje zlo, posla je uvek bilo i biće, takva smo struka. Ovih s fakultetom i previše, a zanatlija uvek treba. Nemojte da pomislite kako sam ja neki primitivac i da mu neću dati da se školuje, iako školu i štrebere nikad nisam voleo, ali šta će mu to u životu. Ko je od škole video koristi? I sa ženom se ponekad svađam oko toga.

Vidite to i sami, poštovani Veličko. Geni su čudo. Jedan sin - isti vi. Rođeni majstor. Ovaj drugi-na 'ženinu familiju'. Dobro mu ide učenje. Nije baš za manuelni rad. Različiti su, očigledno. Ali i jedan i drugi - sa dobrim talentima za život. I pravi roditelj - a rekla bih da ste vi od tih - podržava talenat i sposobnosti svoje dece čak i kada ih sam nema i, u stvari, intimno i ne razume.
A kada je neko inteligentan na onaj način na koji to traži visoko obrazovanje, onda je to dar koji ne valja gurati od sebe i svoga deteta. Prezir i podsmevanje za njega već ne dolazi u obzir. Zar ne, Veličko?
Zato pomozite obojici svojih sinova da rade ono zašta su stvoreni i što ih čini srećnima. Time ćete učiniti veliko dobro delo, čak i ako sami ne delite istu radost za učenje u školi. Osim toga, nisu ni ti ' školovani' baš u takvom 'čabru'. Austrijanci su, na primer, utvrdili da oni njihovi građani koji imaju diplome visoke škole žive duže od onih manje obrazovanih. To se odnosilo i na muškarce i na žene i ta razlika zaista nije beznačajna. Kod 'lepšeg' pola je bila oko tri godine, dok kod onog 'snažnijeg' gotovo šest. Jasno je, naravno, da sama diploma nije donela duži životni vek, ali izgleda da se oni sa višim obrazovanjem razlikuju od onih sa nižim u pogledu uslova i okolnosti u kojima žive, baš kao i u drugačijim životnim i zdravstvenim navikama. Tako ispade, poštovani Veličko, da ima sreće, posla i života i van vaše lepe radionice. Ne propadaju baš svi oni koji ne rade u njoj.