Europapress Izdanja
Doktor u kući
Broj 26
Ok!
Broj 32
Naš dom: Ljiljana i Anđelko Milošević
Adresa na kojoj stanuju dobre vile
Vlasnica prve privatne crnogorske galerije i njen suprug su na obali Skadarskog jezera napravili vikendicu specijalno za dobre zabave i umetničke performanse, a jedino nepisano pravilo koje gosti tamo moraju da poštuju je - zabranjeno pričanje o poslu
Piše: Vesna Čađenović
Photo: Risto Božović
Ne opterećuju se markom kola, firmiranom garderobom i luksuznim hotelima. Umesto skupih parfema Ljiljana Milošević, vlasnica Pizzane, prve privatne galerije u Crnoj Gori, i njen suprug Anđelko, advokat, više vole da budu okruženi dobrim emocijama koje kao oblak obaviju posetioca čim uđe kroz tešku gvozdenu kapiju njihove vikendice na Skadarskom jezeru. Životni moto im je carpe diem, pa se shodno tome trude da im svaki dan bude najlepši, a kad su okruženi prijateljima, onda je to upravo tako.
- To vuče korene iz detinjstva - priča Ljiljana. - Dom moga oca Krsta Niklanovića u Budvi uvek je bio pun ljudi. Kada sam bila mala, na Sveti Stefan su dolazile mnoge svetske zvezde. Nije bila retkost da u kući vidim neku od njih, poput Sofije Loren i njenog supruga Karla, grčkog kompozitora Mikisa Teodorakisa i drugih, ali su dolazili i naši. Milena Dravić nam je, na primer, bila čest gost. Ipak, oni su dolazili i odlazili, ali ono što pamtim i što je umnogome uticalo na moju životnu filozofiju jeste divan odnos s ljudima koji su bili oko nas. Sećam se da je svakog jutra kod nas svraćalo najmanje desetak komšija i komšinica na kafu i čašicu razgovora. Ta toplina se upila u mene i ne bih mogla da zamislim život bez druženja.
Miloševići nemaju vremena da u vikendicu, u koju su utkali ljubav prema porodici i dragim osobama, idu svakodnevno, ali kada dođu, onda se tu okupi na desetine prijatelja koji sa sobom jedino moraju da ponesu dobro raspoloženje. Sve ostalo je manje važno. Domaćini će im, ako žele, ponuditi da raznobojnim markerima na belom zidu širokog hodnika, koji kuću razdvaja na dva dela, ispišu svoja imena.
Zid prijateljstva
- To smo zamislili kao zid uspomena. Želeli smo da svako ko dođe ostavi svoj trag. Nedavno nam je Slobo Marunović dao lepu ideju. Što ne stavite neku košaru u koju bi svako ubacio nešto svoje, kliker, kutiju šibica, kamen, cvet, bilo šta? Tako će delić njegove duše ostati ovde, rekao nam je. Ideja se dopala i meni i suprugu, pa planiramo da uskoro pored topa u hodniku stavimo neku lepu košaru - smeje se Ljiljana.
Dok se od gradske vreve s prijateljima odmaraju u kući podignutoj na dva sprata, ispod kojih je celom dužinom podrum gde drže kanue kojima se često otisnu na jezero, ali i luk i strele kojima domaćin odlično barata, poštuju samo jedno pravilo. O poslu kojim se bavi niko ne sme da govori! To nepisano pravilo nikada dosad
… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.
