Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 26

Ok!
Broj 32

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Bez tepanja

Ja to i ne primećujem, ali neki do kojih mi je stalo tvrde da imam problema u ponašanju. Ja bih pre rekao - problemčića - ali, hajde da ne cepidlačim. Neću ih opisivati, jer ne želim da me neko prepozna, a evo zbog čega vam se obraćam. Postavljen mi je uslov: moram na psihoterapiju kako bih izmenio to što im smeta kod mene (ukratko, često popijem i kažu da tada postanem nezgodan), a ja sam siguran da nisam baš toliko zabrazdio i da mi ne treba lečnje psihe, bilo bi mi dovoljno i nekoliko prijateljskih saveta, možda čak i od psihologa u krajnjem slučaju. Još sam shvatio da ima ceo neki program, i da povremeno treba da idem i s porodicom, a ja ne mislim da sam tako težak slučaj kao što to moja žena tvrdi. Smatram da ona preteruje, i ne sviđa mi se što me ucenjuje razvodom (s malim se već vratila kod oca i brata). Zar je uopšte u redu da neko nekog ucenjuje da mora da se leči? Valjda to treba da bude dobrovoljno, kada sam čovek oseti da mu tako nešto treba? Moja žena čita ovu vašu rubriku, pa bi joj vaš odgovor pokazao da preteruje. Pozdravlja vas 'Lepi Mića'.

Najpre, poštovani Lepi Mićo, pozdravljam i ja vas. A zatim vam predlažem da svojoj ženi ubuduće sakrivate ove novine, jer ono što ću vam odgovoriti može biti da vas neće baš sasvim oduševiti. Jer, kada čovek pročita vaše pismo, prosto mu dođe žao vas i vašeg trpljenja ucena i prejakih zahteva od strane vaše gospođe žene. Skoro da pomislim kako je ona ta koja pije i bije vas i dete, a ne da je situacija obrnuta.
Naravno da na vaše teorijsko pitanje 'zar neko sme da tera drugog na lečenje kada bi to trebalo da bude dobrovoljan i lični izbor?' teorijski odgovor glasi: 'Da, naravno!' Osim… kod nekih vrsta problema i bolesti koje upravo i karakteriše to da osoba nije svesna da je bolesna i da joj je lečenje neophodno. U te, kao za baksuz, spadaju i oni slični vama, koji često piju i tada 'postanu nezgodni' (kako vi to blago kažete). Jer, upravo bolesti zavisnosti - u koje spada i alkoholizam - često karakteriše umanjivanje problema ('problemčića' kako im vi nežno tepate), poricanje njihove ozbiljnosti i - odbijanje prave stručne pomoći. Zato se na lečenje od alkoholizma obično dolazi nedobrovoljno i pod teškom ucenom (najčešće razvodom ili gubitkom posla). Zbog svega toga, poštovani Lepi Mićo, nema greške u tome što vam je vaša žena postavila ultimatum u vezi lečenja. Jer ono što muči vas, a čime vi onda uništavate celu svoju porodicu… nije vam to više za 'razgovorčić'. I par 'savetića'. Vreme za to vam je, nažalost, odavno - prošlo.

Nepoštena pravila

Pišem vam zbog svoje žene. Ne zbog nas i našeg braka, jer je on stvarno dobar, ispunjen ljubavlju i razumevanjem, uz našeg dvanaestogodišnjeg sina, već zbog njenih roditelja. S njima i s mlađim bratom ima jako težak odnos. Na rečima, oni i nju i brata vole podjednako. A u stvari, to je patrijarhalna porodica gde se sve daje sinu i čini za njega, nikada za nju. On je stalno (navodno) u teškoćama i problemima, ništa više nego i većina ostalih ljudi danas, ali se oko toga obavezno pravi drama i sekiracija, i uvek je to razlog da se proda još neki komad zemlje kako bi mu se pomoglo, do prve sledeće iste takve prilike. Oni i nju, moju ženu, uključuju u sve to, i moram da kažem, baš je ružno iskorišćavaju. Daju mu, na primer, gotovo cele svoje penzije, a onda mojoj ženi kukaju da gladuju, nemaju za ogrev, niti za lekove, pa onda ona uzima od nas i daje njima, trči, snabdeva ih. Ja joj često kažem kako je bolje da te pare odmah prosledi bratu, jer će im on to istog dana uzeti (ili će mu oni sami dati). Ona onda plače, a ja ne želim da je dodatno sekiram i da joj stajem na muku. Moram da kažem kako mi nismo nikakvi bogataši, i da i te kako osećamo to odlivanje para i stvari iz kuće, ali ona nikako da prestane da bude žrtva njihovog izvlačenja. Inače je pametna žena, ali stvarno nisam u stanju da shvatim koji je to đavo stalno tera kod njih, i kako već jednom ne uvidi da je njima svejedno za nju i da je samo iskorišćavaju?

Šta je i dalje tera kod njih, iako je jasno da je oni samo zloupotrebljavaju i da su, suštinski, ravnodušni prema njoj? Upravo to, poštovani Miodraže. Njena čežnja da je roditelji vole i da jednom (najzad!), svojom bezgraničnom dobrotom i davanjem, uspe da izazove u njima makar iskru ljubavi prema sebi. Svojom nesebičnošću i velikodušnošću prema njima ona poku šava da im pokaže koliko ih voli, s nadom da će onda, uzvratno, početi i oni da vole nju. A njeni roditelji i brat znaju, naravno, za tu njenu glad za njihovim prihvatanjem, i to obilato - koriste. Vama, koji sve gledate sa strane, mnogo je lakše da uvidite kako je situacija u njihovoj porodici i postavljena tako da se ona zauvek nada i trudi, a da joj oni nikada ne daju to bez čega njena Duša i Srce hoće da premru. Tako je ovo jedan težak i gorak scenario za život vaše žene koji je svakog dana ponovo i još dublje dotuče. Otuda verujem, poštovani Miodraže, da vas jako boli da nju, koju volite, gledate kako gine, stalno iznova, u borbi koju nema šanse da dobije. Ma šta ona uradila. Jer su sama igra i njena unutra šnja pravila od početka postavljeni nepošteno. Gde oni neprestano zahtevaju od nje da im pokazuje svoju ljubav i da kupuje njihovu. Tako se vaša žena, njihova kći, i dalje nada da će se čudo možda jednom - ipak - dogoditi. I da će tata i mama postati i njeni, a ne samo bratovi roditelji. Da će je zavoleti i prihvatiti celim srcem, kao svoje rođeno dete. Čak i uprkos tome što je ona - žensko.

Forma i suština

Za muža sam se udala zato što sam ostala u drugom stanju, zato što se tako desilo, a ne što sam to izabrala i htela. Tek što sam maturirala, planirala sam da studiram, putujem, dobro se provedem… i tamo, za nekih desetak godina da rodim dete. A znam da nisam bila ni zrela, ni spremna, naročito ne za brak s njim, njegovom babom, mamom i bratom (svi naime živimo u dvosobnom stanu s našim sinom koji ima tri godine). Muž i ja se grozno slažemo, uglavnom i ne razgovaramo, tačnije samo ja govorim, a on - ćuti. Više ne mogu da izdržim njegovu inertnost i nesposobnost da bilo šta promeni, vezanost za porodicu, slepu poslu šnost za ono što mu mama kaže. Čini mi se da još od prvog dana razmi šljam o razvodu, s tim što mi je to u poslednje vreme već postalo fiks ideja. Znam da neću biti krivac ni za šta ako do razvoda dođe, ali me opet zadržava sin koji oca naprosto obožava. Šta da činim?

Da najpre, za početak, možda odlučite da uopšte uđete u brak sa svojim mužem, poštovana Miška? 'Ali, ja sam već četiri godine udata za njega', reći ćete mi vi. Možda. Samo formalno. Jer to što ste bili toliko nevoljni da mu postanete žena i da rodite dete, pošto ste tada - verujem vam - bili premladi i sasvim nespremni i za brak i za materinstvo… sve vas to, poštovana čitateljko, sasvim sigurno nije činilo idealnom osobom da vaša porodica i brak uspeju. Sve ste vi odradili na spoljašnjem nivou - udali ste se, doselili u njegovu milionsku porodicu, rodili sina, brinuli o njemu, trpeli napregnut porodični život. Ali, u stvari, u sve to
ste ušli već unapred razočarani i besni što napuštate životni put o kome ste maštali i, umesto njime, krenuli dijametralno suprotnim. I vama mrskim.
Uz vašu ogorčenost i Njegovu vezanost za Mamino Božanstvo - šanse vašeg braka zasigurno nisu bile sjajne. Kada već odmeravate nevinost i krivicu za razvod (za kojim toliko žudite), budite svesni toga da ste uspehu i neuspehu vašeg braka zaista kumovali - oboje.