Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 26

Ok!
Broj 32

Ljiljana i Siniša Pavić

Orfej u večitom cajtnotu

Slavni scenarista najpoznatijih serijala, među kojima su Otpisani, Vruć vetar i Pozorište u kući, imao je idilično detinjstvo iako je odrastao usred Drugog svetskog rata, najbolje scene napisao je čekajući zeleno svetlo na semaforu, a averziju prema televiziji savladao je zahvaljujući supruzi, koja mu je objasnila da se književnost više ne štampa, već snima

Piše: Tanja Petrović
Photo: Marija Ćalić

Oduvek sam se trudio da u životu ne kukam, nego da uradim dobro delo, pomognem nekome, koliko god mogu. Dobro se vraća tako što se zbog tog čina vi osećate bolje. Ako tako živite i radite, a pri tom ne očekujete neku kompenzaciju, već pronalazite duhovnu ravnotežu, to je onda prava stvar - tvrdi Siniša Pavić, poznati sudija i televizijski stvaralac. Čovek koji je do sada napisao na stotine scenarija, autor nekih od kultnih srpskih serija: od Diplomaca, koji se upravo repriziraju, i Otpisanih, do Vrućeg vetra, Boljeg života i najnovije, Bele lađe, otkriva da su ga mnogo puta u životu izneverili baš oni kojima je najviše pomogao, ali priznaje da se najbolje osećao kad bi napisao nešto dobro, ili uradio nešto za nekog potpuno nepoznatog.
Mag domaćih televizijskih serija i drama, od kojih su neke reprizirane i po nekoliko desetina puta, piše odmalena i oduvek je znao da će se time baviti.
- Ono što čoveka ipak obeleži za čitav život jeste detinjstvo. Tada se povuku neki mirisi majčine kuhinje, kojih se i decenijama kasnije setiš, kućno vaspitanje, ljubav prema porodici, bližnjima. Imao sam čarobno detinjstvo, koliko je to bilo moguće u ratnim vremenima. Bio mi je to najlepši period u životu, bez obzira na to što su često padale bombe i što smo živeli u strašnoj oskudici. I u takvim okolnostima detetu se neke stvari čine izvanrednim, jer ih tada otkriva. Nama je nemački vojnik pod punom opremom izgledao potpuno neverovatno, kao sad deci Marsovac, a da ne pominjem kako je bilo kad su došli crvenoarmejci. Stalno su se događale velike promene, bilo je neverovatno uzbudljivo, a mi deca, stariji brat Damir i ja, bili smo strašno uzbuđeni kad bismo išli po hleb. Živeli smo u Cvijićevoj i odlazili u neku pekaru u Dimitrija Tucovića moleći boga da pekar, Makedonac, promaši kad veknu od dva kilograma seče na pola, jer bi nam onda, uz veliko parče, odsekao i mali komad, koji bismo usput smazali.
Klinci iz kraja su često odlazili i na Dunav da se kupaju, a inspirisani knjigom Jelene Bilbije osnovali su i sportski klub Kliker, u kome je Siniša bio sekretar, pa su pored članarine prikupljali i dobrovoljne priloge od preduzetnika, da nabave loptu. Fudbal ih je potpuno osvojio, i ostali su mu verni čitavog života. Ali, bavili su se i umetnošću. Odlazili su u Narodno pozorište, gde je

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.