Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 26

Ok!
Broj 32

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Korak ka zaceljivanju

Kćerka sam čoveka koji je bio najbolji i najgori tata na svetu. Tri dana dobar, a onda popije čašicu-dve (nikada mu nije mnogo trebalo) i postane pravo čudovište. Grozne reči, urlanje, kinjenje, vređanje i tako satima. Za mamu i udarci, modrice na licu, a vaze i pepeljare su letele kao projektili po našem stanu. Sutradan - muk. Posle dva dana, kajanje, izvinjavanje, umiljavanje. Niko umiljatiji od njega ne ume da bude. Zaklinjanje da se to više neće ponoviti, nije tako hteo, okrećemo novi list. I sve tako. Mi mu oprostimo, svečano se pomirimo, s nadom da će možda ovog puta stvarno prestati. Nije, naravno, sve dok njegova koža nije došla u pitanje: naime, doživeo je srčani udar. Otada više ne pije, ali i dalje ima periodične napade besa i maltretiranja.
Imam 40 godina, svoj sam čovek i živim u svom stanu već nekoliko godina. Sa njim ne razgovaram već četiri godine, tako da sada kinji samo mamu. Ona me redovno nagovara da mu oprostim, da je već star (67 godina), da tako ne misli i da me voli, da sam mu jedino dete, da će umreti pa će mi biti žao što sam bila tako oštra prema njemu. To me nervira, svađam se s njom što me gnjavi time, ali posle plačem i danima sam tužna. Uprkos svemu, volim ga i nedostaje mi, ali znam da bi već posle nedelju dana sve bilo isto, a to stvarno više ne mogu da preživljavam. Takođe se pribojavam i da je mama u pravu, on ne ide ka mladosti već ka starosti i kraju. Šta ću tada sa svom tom krivicom i grižom savesti što s njim nisam bila u dobrim odnosima. Sve više se bojim budućnosti zbog ovakvih stvari, a znam i da više ne mogu da igram tu igru sa njima. Prosto mi je i fizički muka kada samo pomislim da im se ponovo vratim.

Očito se, poštovana Majo, zlatna posuda vaše Duše prepunila jada i odvratnosti na ovu višedecenijsku 'igru ' vašeg oca. Onu gde nakon strašnog zagrljaja punog ljubavi sledi jednako snažno - odbacivanje. Kažu da se čelik tako kali, kroz hiljadu puta ponovljen proces u kome se ekstremno zagreva pa onda, još onako sasvim vreo, naglo zaranja u hladnu vodu. Takva procedura je za kaljenje čelika odlična, ali za ljudske psihe i odnose - sasvim razarajuća. Jer nama, naročito dok smo deca i dok se naša ličnost formira i raste, treba sasvim obrnuto. Ne sumanuto bacanje iz jedne u drugu krajnost već - stalnost. Poznatost, predvidljivost, red. Rutina u najboljem značenju te reči. Tada, dok smo dete i mlada osoba, možemo da u sebi izgradimo dovoljno poverenja u roditelje, ali i u druge ljude i život uopšte. S tim poverenjem dobijamo i sigurnost da krenemo u novo i nepoznato, da istražujemo i upoznajemo svet, a da iznutra nismo neprekidno razarani erupcijama straha, besa ili svega toga zajedno, izmešano i istovremeno.
Naravno da ta stalnost života - i roditelja - ne može a i ne treba da bude apsolutna. Život je promenljiv i prirodno se 'koprca'. I dobro je što je tako. Ali, neki stepen postojanosti i predvidljivosti, naročito u roditeljskom domu, zaista je neophodan. Kada toga nema, pa se raste i živi upravo suprotno, onda su posledice vrlo teške i skupe. U jednu od cena spada i ova nova, drugačija agonija u kojoj sada živite, poštovana čitateljko. Time što ste odsekli svaki kontakt sa ocem postigli ste barem osećaj da ste fizički zaštićeni od njegovog zlostavljanja. Ali, psihički, rat još uvek besni u vama samoj. Redovno potpomognut tatinom Glavnom Žrtvom i Kurirom - vašom majkom.
Mudro pretpostavljate, poštovana čitateljko, da se s tatinom fizičkom smrću jednog dana za vas stvari neće promeniti nabolje. Da će vaši odnosi, koji su za njegovog života već bili žestoko poremećeni, nakon njegovog odlaska sa ovog sveta dobiti drugu formu vašeg mučenja i (samo)zlostavljanja. Jer krivica, samooptuživanje i griža savesti baš to i jesu - načini da, umesto drugih, nadalje sebe mučimo mi sami.
Dobro je što je i vama jasno, poštovana Majo, da problemi i lomovi u našoj Duši ne umiru zaista sa smrću onih koji su nas mučili. Da je ceo taj odnos isuviše složen i komplikovan da bi se sam, spontano, otpetljao i zacelio. Čini mi se, zato, da bi prava stvar za vas i vašu muku bila - jedno dobro lečenje Duše. Ne zato što ste vi bolesni, već zato što ste dugo vremena jako i ozbiljno povređivani. Samim tim, neminovno i - oštećivani. Da se povežu pokidane niti, da se razbijeni delovi ponovo spoje u celinu, da se zacele stare, nikad nelečene rane…

Mir i tišina su na drugoj adresi

Šezdeset devet mi je godina i već četiri sam udovica. Dece nismo imali, tako da živim sama u inače lepom i prostranom stanu, na jedanaestom spratu solitera u užem centru grada. Moj veliki problem je grozna buka koju prave stanari iznad mene. Razumem da je njih petoro i da imaju troje dece od sedam do petnaest godina, ali ja njih neprekidno čujem. Svaki čas lupaju vratima, čujem muziku, pošto se stalno neko kupa cevi neprestano pište i sve me to izluđuje i rastrojava. Već sam se mnogo puta žalila njihovim roditeljima, a oni se čude kako samo meni
smetaju. Otkud znam, valjda sam samo ja ceo dan u kući pa ih čujem, a i ne interesuju me drugi, bitno mi je kako je meni. Ne vredi ni kućni red, tada, doduše, nema muzike, ali se opet čuje da gore ima nekog. Ne mogu od toga više da živim, oni su tu već tri godine, a i sa onima pre njih imala sam istih problema. Svi oni kažu 'Šta da radimo, moramo da živimo?', a da li je ikoga briga što i ja moram da živim i što su mi mir i tišina neophodni jer mi je lekar zbog pritiska zabranio da se uzbuđujem i nerviram. To njih ne interesuje. Kako da preživim u ovakvim uslovima i metežu?

Potpuno ste u pravu, poštovana Ratka. Metropola, pa još soliter, nije mesto gde možete očekivati mir, tišinu i poj ptica. A to da cevi stalno šušte, brekću, pište, da liftovi tandrču i da se neprekidno neka vrata otvaraju i zatvaraju, da stalno neko odlazi u školu, a neko se vraća s posla... da, to je sasvim izvesno. Život u velikom gradu to sa sobom nosi - malo prostora, veliku frekvenciju svega, buku, gužvu… to je tako po definiciji. Upravo zbog takvih stvari, mnogi ljudi ne mogu da podnesu život u metropoli, pa još u centru. Zato i danas mnogi biraju da žive u varošicama, manjim gradovima, na selu, u vikendicama u prirodu. A oni kojima su mir i tišina tako presudno važni kao što su vama, oni završe na nekoj planini.
Zato, poštovana Ratka, ima istine u tome što vam govore vaše komšije. Život mora da se odvija, i oni moraju da ga žive. Deca moraju u školu, ljudi moraju da se kupaju i ostalim danima a ne samo subotom, muzika mora da se sluša onda kada nije 'kućni red'… Ništa rđavo ni ekstremno nisam videla u vašem opisu njihovih 'nevaljalština'. Osim što postoje i što su živi.
A vi sami odlučite šta ćete dalje. Mir i tišina - znate i sami gde stanuju. Pa pođite i vi tamo. Ako nećete na selo, onda se najzad, posle toliko godina u gradu, naviknite i na njegov ritam i zvuke.
I, da, umalo da zaboravim glavnu stvar, poštovana Ratka. A što ste vi svakog dana po ceo dan u svome stanu? I što - sami? Gde vam je društvo? Hobi? Šetnja? Zar vam doktor nije i to prepisao za 'kroćenje' pritiska? E, Ratka, Ratka…

Pravi lepak

Bili smo zajedno tri i po godine, a onda smo pre četiri meseca prekinuli. Nikakva mržnja, jednostavno naša veza se istrošila. Isprva sam osećala olakšanje, ali sada, kako vreme prolazi, ja sam i dalje sama, a i ne sviđa mi se niko određen, i sve češće hvatam sebe kako gledam stare slike i razmišljam: 'A što da ne? Ništa nam nije falilo zajedno. Što se ne bih pomirila sa njim?' Sada mi sva ona nerazumevanja i dosada poslednjih godinu dana veze više ne izgledaju strašno. Da li da, ipak, pokušam da zalepim ono što je polomljeno i da krenemo ponovo kao i pre?

Da biste sami došli do svog odgovora, poštovana Keti, predlažem vam sledeći eksperiment. Uzmite neku vama nesimpatičnu vazu i razbijte je. Komadiće zatim pokupite i ponovo zalepite nekim osrednjim lepkom, pustite da se osuši i nakon toga je napunite vodom. Dalji tok događaja potom pratite sami.
P. S. Istina, možda bi rezultat bio drugačiji da umesto osrednjeg imate 'smrt' lepak. U slučaju emotivne veze, to je prava, jaka, istinska ljubav. Gde ona slepi, ta pukotina posle 'ne propušta vodu'. Ali mi se nešto, iz energije vašeg pisma, ne čini da vi i vaš bivši imate takav 'lepak'. Ili možda grešim, poštovana Keti?