Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 26

Ok!
Broj 32

Naš dom: Marija i Zoran Radimir

Kuća sa punim jedrima

Jedan od čuvara nepoznatih delova jadranske istorije sa suprugom i sinovima živi u kamenoj dvospratnici s fasadomod korčulanskog mermera, gde svaka prostorija svedoči o burnim događajima proteklih vekova, a u bašti je moguće iskopati staro sidro koje je pre milenijuma kotvilo rimsku galiju

Piše: Vesna Čađenović
Photo: Risto Božović

Kao dete, čim bih istrčao kroz kapiju, kročio bih u more, a pošto su mi i otac i stric bili pomorski kapetani, u našoj uvalici je uvek bilo usidreno nekoliko barki, pa sam, što bi se reklo, rođen u barci - kaže Zoroslav, Zoran Radimir, potomak jedne od najstarijih dobrotskih porodica.
Pedesetdevetogodišnji penzionisani bankarski službenik sa suprugom Marijom, sinovima Antonom, koga iz milošte zovu Toni, i mlađim Dragom, snahom Gabrijelom i jednogodišnjim unukomMateom, živi u kamenoj dvospratnici za koju ni sam tačno ne zna kada je sagrađena. Kuća na tri nivoa, opasana debelim zidovima, nekada je pripadala porodici Andrić, što se lepo vidi po kamenom grbu iznad bele drvene kapije kroz koju se ulazi u prostrano dvorište ispunjeno mirisom rascvetalih muškatli, ruža i limunova.
-Moj čukundeda se 1796. venčao s devojkom koja je bila poslednji izdanak Andrića. Njena porodica je zapala u dugove i na kuću je stavljena hipoteka. Čukundeda je sve isplatio, a zdanje preveo na svoje ime. Ne znam kada je tačno izgrađena, ali poslednji muški potomak Andrića svet je ugledao ovde 1704, što znači da je najverovatnije u šesnaestom ili sedamnaestom veku - objašnjava Zoran.
Iako je rođen u kući u kojoj gotovo svaka stvar vredi malo bogatstvo, detinjstvo je proveo kao i većina njegovih vršnjaka.
- Igrali smo se pored mora papirnim brodićima, a kad smo malo odrasli, roditelji su nas upisali u jedriličarski klub Lahor, koji i danas postoji, kako bismo ovladali početnim pomorskim veštinama.

Pod belomtrešnjom
- Kad nismo bili u uvali, igrali smo se u dvorištu. Pošto je okućnica velika, nama je najzanimljiviji bio deo gde je raslo mnogo različitog voća. Moj stric je u Beču završio šumarstvo, pa je svaki put kada je dolazio kući donosio sadnice. Tako smo imali belu i crnu trešnju, japanske jabuke, nekoliko vrsta smokava. Bio je to pravi raj za nas, posebno u vreme kada plodovi sazru. U samoj kući je vladala određena disciplina. Znalo se u kojim prostorijama se smemo igrati, a u kojima ne. Neke su, poput velikog salona na prvom spratu, većim delom godine bile zaključane. Otvarale su se samo za Krstovdan, našu porodičnu slavu, Božić ili neku drugu svečanost. Nije to bilo samo zato da ne oštetimo stvari, već i da bi nas zaštitili jer smo ponekad preterivali u igri. Jednom je mom bratu, koji se krišom igrao u tom salonu, na glavu

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.