Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 26

Ok!
Broj 31

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Vreme kaljenja

Imam 42 godine, istoričar sam umetnosti i radim kao kustos u jednom lepom muzeju, u unutrašnjosti. Imam dvoje dece, sinove od 16 i 14 godina.
Pre dve godine moj muž je umro u snu, od moždanog udara, a ja sve teže podnosim gubitak. Strahujem da će doći dan kada ću se slomiti. Upoznali smo se kada je meni bilo 21, a njemu 37 godina. Molim vas, nemojte odmah prizivati sve predrasude koje znate o vezi sa starijim muškarcem. Ništa od toga nije primenjivo u ovom slučaju. Meni nije bio potreban neko da mi zameni oca, niti sam pre toga imala starije društvo. Mislim da je to bio sudbinski susret. Znali smo odmah. Ja sam bila jedna od retkih koja je zaprošena na prvom sastanku. Ipak je poštovao moju želju da proživim zabavljanje, a da u brak stupimo kada ja za to budem spremna. Venčali smo se nakon tri godine. U međuvremenu je imao prvi infarkt. Razdirao me je strah, ali nije dolazilo u obzir da odem. On je bio moja polovina do poslednjeg daha. Bila sam srećna s njim u svakom društvu, i bilo nam je divno kad smo sami. Posle prvog infarkta lekari su mu davali još pet meseci života. Nisam htela ni da čujem za to. Poživeo je još 18 godina. Neki kažu da su mu naša ljubav i deca produžili život.
Proživeli smo i život u zajednici s mojim roditeljima, inflaciju, bombardovanje, smrt njegove majke i brata. Svaki moj ispit na fakultetu bio je i njegova zasluga. Deca su se rađala, a on je u parku bio jedini tata među mamama. Ništa mu nije bilo teško jer je pre toga imao uspešnu karijeru, i znao je da je porodica ono jedino što vredi. Voleli smo se svakoga dana iz početka. Znala sam sve vreme da će osvanuti dan bez njega, zato sam hvatala svaki trenutak sreće i beležila ga u pamćenju. Baš meni, oštroj i ciničnoj, desilo se da iskusim priču iz španske serije. On je bio anđeo od koga se zlo odbijalo. Ljudi su ga tražili kada su najranjiviji jer su znali da se mogu osloniti na njega. Za svakoga je imao energije.
A onda je došao taj dan kada se nije probudio. Pripremali smo se za to gotovo dve decenije. Bila sam mirna. Znala sam da sam mu podarila sreću, i da sam dobila sve što se u ljubavi može dobiti. Bilo mi je veoma teško, ali sam sačinila listu zašto sam srećna: imam zdravu decu, majku i brata, prijatelje, dobar posao, doživela sam veliku, kosmičku ljubav, što se dešava samo izabranima. Prihvatam svoj krst jer sam ga sama izabrala. Ali, treba živeti još 40 godina, a bol je sve veći. Kada ste s nekim od dvadesete, onda on formira mnoge vaše navike, veći deo sistema vrednosti. On je uvek tu - on je ja. Kada mi je teško u vezi s decom i ne znam da razrešim problem, pitam njega. Odgovor stigne, u stanju sam da čujem čak i glas. On je u šalama naših prijatelja, muzici koju slušamo. Kažu da je ljubav strast, divljenje i poštovanje. Ko je iskusio dva od ta tri, može da bude zadovoljan. Ko je iskusio sva tri, ne treba da umre kako bi otišao u raj. Ali, niko ne kaže šta kada se izađe iz raja. Kako opet među ljude bez sigurnog zagrljaja koji te uveče čeka, s prazninom koja vreba i napada svakog jutra? Kako poći dalje, a sačuvati divne uspomene? Kako ne opterećivati decu sećanjima, a sačuvati sećanje na oca? I biti sama, sama… jer ne može se drugačije.
Znam da bih drugome savetovala da počne iz početka. Da promeni mesto stanovanja, ako treba. Da se disciplinuje i odbaci svaku misao na njega, da potpuno promeni život. Da nađe nekoga. Ali, bojim se da ja to ne mogu. Ili ne znam kako.
I evo me tako, posmatram ovaj svet i mislim da sam sve već proživela. Ljudi se vole, rađaju decu, slave… ja sam iza staklene pregrade. Ja sam mesec koji je sijao dok ga je sunce obasjavalo. Ne znam kako dalje.

Šta se radi kada se, nakon dvadeset godina života u kosmičkoj ljubavi, izađe iz Raja? Nešto krajnje jednostavno. Vratite se među sve nas (izvan Raja) koji smo tako ne-idealni, u realan svet koji nije bajka, među druge obične ljude koji, takođe, kao i vi, često nemaju zagrljaj pred san, niti poljubac za dobrojutro. Vi - idealna 'tresnete' svom snagom, nakon dvadeset godina, među nas obične. Iz jednog divnog sveta u ovaj naš, u kome posrćemo i teturamo se svaki dan. Mučno, teško, usamljeno, prazno… Dobrodošli u život svih nas, sa ove strane bajke.
Moram da priznam, nisam neki ekspert za Raj. Koliko se ja u njega razumem, on i nije za žive ljude, je l’ tako beše? I u njega mogu da odu samo mrtvi. A vi to, zasigurno, niste, poštovana čitateljko. Niti ste bili. Barem mi nijedno pismo (do sada) nije stiglo sa te adrese. Zato procenjujem da ste ipak živi, i da ste sve vreme tokom svog braka to bili. Pa me onda nagriza sumnja da ste jedan - bez sumnje lep i blizak - život i odnos malo 'nabildovali'. Uzdigli ga do mita. U kome, kao što znamo, po definiciji žive bogovi. Ne ljudi. I to me opet vraća na utisak koji me ne napušta dok čitam vaše pismo. Ima nekog elitizma i arogancije u tome koliko ste vi bili u nečemu što 'obični smrtnici' ne mogu dosegnuti. I kako s te pozicije izuzetnosti ne možete - naravno - da se vratite u težinu svakodnevice koju mi 'neprosvećeni' živimo sa (bezrazložnom?) radošću. Nekako zvučite kao ruska grofica koja posle revolucije mora da okopava kukuruz sa seljacima. Kao i svi ostali.
Dokle god budete negovali u sebi tu svoju 'nobles' poziciju ('eh, kako sam ja nekada živela!') dotle ćete iznova praviti to stakleno zvono ispod koga ste bili dvadeset godina svoga braka, i ispod koga se i danas krijete, gledajući na život i svet kao kroz staklo. Verujem da je mnogo toga što vi nazivate 'rajem' bila jedna preterana zaštita i nega vas, koja vam nije dala dovoljno materijala i prilike da se prekalite i sazrite onako kako je sazrevala i vaša krštenica. Zato, koliko god to bilo bolno i teško, navijam za vas da krenete i razbijate to svoje stakleno zvono i da se priključite ovom običnom svetu i običnim ljudima koji čine ovaj naš, realan život. Verujem da će za sve nas biti prava radost i zadovoljstvo da nam se pokažete i pridružite, i da dozvolite Životu da vas dodirne. Makar vas pri tome ponekad i opekao. Da, pa šta?!? Strašna stvar.

Pravo na vlastiti život

Otkada znam za sebe, moji roditelji su u lošim odnosima. Mama je manja od makovog zrna, neprekidno služi moga oca pogađajući mu unapred svaku moguću želju, dok se on neprekidno breca na nju, omalovažava je, ismeva, ponekad i urla. Poslednjih desetak godina ima i povremene ljubavnice, dosta mlađe i uspešnije u poslu nego što je moja mama (ona je službenik). Sve to ona trpi navodno zbog mene, iako sam je milion puta molila da se razvede, jer više ne mogu da gledam i podnosim to ponižavanje i njeno bedno pristajanje na to. Znate kad se stidim sopstvenih roditelja. I kada je najzad, pre nekoliko meseci, uspela da smogne hrabrosti i snage da krene u brakorazvodni proces, on se sav uprepodobio prema njoj 'dušo, srce, jedina moja ljubavi', i ona je odustala od svega. A sada su se ponovo vratili u ustaljeno vređanje i ponižavanje. Kakva je to žena, ta moja majka? Nemam reči da vam kažem koliko me je razočarala.

Pretpostavljam da ovo poslednje razočaranje majkom, poštovana čitateljko, potiče od toga što ste joj poverovali i istinski se ponadali da će ovoga puta zaista da dobije kičmu i da od mekušca postane Čovek. I to se ponovo, kao i mnogo puta dosad, pokazalo kao vaš neostvareni san. Velika je muka za kćerku kada mora da se stidi svojih roditelja zbog njihovih bizarnih, sadomazohističkih odnosa. Jer svako dete, koliko god odraslo bilo, ima prirodnu potrebu i želju da svoje roditelje može da poštuje i uvažava. Žao mi je što ste vi, njihovim poremećenim igrama, onemogućeni u tome. Ali ne dozvolite sebi da potrošite svoj život i budućnost čekajući njihov razvod. Onaj koji, možda, nikada neće doći.