Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 26

Ok!
Broj 31

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

U procepu vekova

Imam 32 godine i samo to što je vaša rubrika anonimna čini me hrabrom da uopšte i progovorim o svom problemu. Tim mi je teži za iznošenje pred drugima, jer nikada nisam upoznala nekoga ko ima sličan, niti sam u okruženju čula za nekog takvog. Zato se osećam kao bela vrana i da sa mnom već jako dugo nešto nije u redu. Pa, da kažem već jednom u čemu je problem. U tome što nikada u životu nisam imala seksualne odnose. A kako godine prolaze, sasvim gubim nadu da će se to i desiti. Samo dve osobe, moje drugarice još od osnovne škole, znaju za to i, naravno, moja majka koja smatra da baš tako i treba. To jest, da je seks za brak, pa dok nema braka, nema ni seksa. Ja sam jedinica tako da nisam imala nikoga da zajedno prolazimo kroz to, a s roditeljima je to uvek bila tabu tema. I danas, ako na televiziji bude samo i poljubac, majka traži da izađem iz sobe, jer je sramota da te gadosti i prostote gledam pred roditeljima. Tako je oduvek.
Muškarci se nikada nisu zanimali za mene, i ja sam njih izbegavala da se ne osramotim (kako kaže moja mama) a poslednjih godina sve više i iz straha da bi mi se narugali što sam matora devica, jer da sam išta valjala neko drugi bi me već hteo.
Međutim, ja još uvek verujem da zbog toga jesam različita od ostalih, ali ne i nenormalna. Samo ne znam ima li za mene šanse da živim kao drugi ljudi mojih godina?

Dokle god budete izlazili iz sobe kada se dvoje ljube na televiziji, slabe su vam šanse, poštovana čitateljko, da, kako vi to kažete, živite kao drugi ljudi vaših godina. Lako je bilo vašoj majci da vam drži govore o nužnoj povezanosti seksa i braka kada su nekada, dok je ta parola bila na snazi, ljudi u brak ulazili vrlo mladi i kada su im najčešće roditelji nalazili muža ili ženu. Poslednjih decenija, s pronalaskom pilula za kontracepciju, došlo je do seksualne i mnoge druge revolucije u odnosima između muškaraca i žena. Devojke su krenule mnogo više da se školuju i rade van kuće, muškarci i žene su se sve više mešali i susretali kroz školovanje, posao, putovanja… I jedno je vodilo drugom. Promene su bile mnoge i radikalne, širom zapadnog sveta. A, očigledno je da su mimoišle i vaše roditelje, i varoš u kojoj živite. Tako ste se vi, poštovana čitateljko, našli u procepu. Vaspitavani za prošli vek, a dato vam da živite u ovom. Osuđeni da istovremeno poslušate glasove stare i nove generacije. A oni - sasvim oprečni. Nepomirljivi. U toj nemogućoj poziciji ste se i vi zaglavili, poštovana čitateljko. Kako da poslušate i imperative kućnog vaspitanja i onaj koji pripada dobu u kome živite? Dosad ste ovu dilemu rešavli tako što ste slušali mamin glas. Ko zna, možda ćete i dalje. Ako vi budete hteli tako. Naravno.

Procena sa distance

Imam 38 godina a čini mi se da mi je najveći deo vremena prošao u borbi sa životom i za preživljavanje. Lavovski se borim. Ali ono što me najviše pogađa i boli nisu problemi i teškoće sami po sebi, već nepravda na svakom koraku, pa čak i u raspodeli tereta s kojim se svako od nas nosi. U teškim danima, kao što su mi baš ovi sada, najvi še me razjeda što to zaista nisam zaslužila, i nije fer da me sve to snađe.

Nema razloga da se oko toga jedite, poštovana čitateljko. Život sam po sebi nije zasnovan na principima pravednosti, već nekim drugima. Kao što je slikovito govorio jedan moj profesor 'Kako neko može da očajava zbog nepravde, kada je cela planeta zasnovana na zakonima preživljavanja i borbe za opstanak? Ko očekuje pravdu od sveta gde je zakonitost da velika riba jede malu?'
I zaista, mnoga naša razočaranja i ljutnje potiču od toga što je život često nepravedan. A to nas dalje neminovno gura u samosažaljenje i tek nas ono načisto upropasti, pogotovo u teškim danima, kakvi su ovi koje vi sada preživljavate, poštovana čitateljko.
A onda, jednoga dana, kada se okrenete i pogledate iza sebe, shvatite da i nije bilo baš tako. I da su razne nepravde razrušene i poravnate nekim nedvosmislenim pravdama. Da je ono, što vam je u tom trenutku izgledalo kao nepravda, zapravo samo bilo početak i povod nekog novog učenja i vaše promene. Da je ono što ste u datom vremenu doživljavali kao nepravdu, u stvari, bila samo još jedna nova lekcija iz Života. Zato, ne trujte sebe samosažaljenjem zbog nepravedne sudbine, već se i sa ovim sadašnjim problemima i nepravdom suočite onako kako vi to i inače umete. Kao lavica.

Prema zakonu prirode

Pišem vam zbog okrutnosti druge dece prema mome sinu. On je anđeo od četiri i po godine (nije što je moj), lepo vaspitan i odnegovan. Ja ne radim kako bih mu se sasvim posvetila, a tu su bake i deke, svi se prosto utrkujemo ko će biti bolji i nežniji prema njemu. Nikad povišen ton, ružna reč, o batinama da i ne govorim. Međutim, kad mu dozvolimo, i to retko, da se poigra s decom, zgrane nas njihova grubost, neprihvatanje, čak odbacivanje ili izbacivanje iz igre u kojoj je nekoliko njih. Vidim da je tu obično glavni neki mali zapušteni grubijan i još njih dvoje-troje koji ga kopiraju. Moj mali bi s njima, plače, a oni ga ismevaju. Čak i kada ih izgrdim i prekorim, oni ne budu ljubazniji, niti ga uključe, što mi dodatno potvrđuje da su nevaspitana deca i da ne poštuju odrasle. Moj otac je probao da ih zainteresuje nekom dobrom, skupom igračkom kakve ima moj sin, pa ih je nosio da bi ga prihvatili barem privučeni njima. Međutim, oni igračke uzmu i igraju se njima, ali bez mog sina koji opet ostane po strani. Bude na igralištu i dece koja bi htela s njim, najčešće su to devojčice, ali on ih neće, kaže da su mu dosadne, hoće baš one koji njega neće. Već više ne znamo kako da se postavimo prema njemu, najradije ne bismo tamo ni išli, neka se igra kod kuće s nama ili s kompjuterom, ali on to stalno traži, a posle plače. Šta da odlučimo?

Ne znam tačno na kakvu odluku mislite, poštovana Violeta? I koliko je cela ova situacija s vama (svima) i vašim sinom nešto gde biste vi, babe i dede imali mnogo šta da presuđujete. Kada je priroda odavno odlučila da su ljudi društvena bića, a da deci trebaju - druga deca. I da im najbolje društvo ne predstavljaju odrasli (koliko god im velikodu šno bili posvećeni) nego - vršnjaci.
Bojim se da ste, u ljubavi i pažnji za svog 'anđela' otišli u krajnost kojom mu više štetite nego koristite. Koliko god vaše namere bile najbolje. Toliko je vas odraslih steglo Njega jednog u svoj čelični zagrljaj da On sve više liči na pticu zarobljenu u zlatnom kavezu. Način na koji Mu - tako retko i tako kratko - uopšte i dopuštate da se nađe u prisustvu druge dece, baš kao i vašim preteranim mešanjem u njihov kontakt… ni najmanje Mu ne pomažete. Upravo suprotno. Vaše tako intenzivno prisustvo u njihovom odnosu samo dodatno odbija decu od vašeg sina i jača njihov otpor prema Njemu.
Zato, poštovana čitateljko, ako ste već spremni na donošenje neke odluke, onda je pravi trenutak za sledeću: svako među svoje vršnjake! Dete u obdani šte, vi na neki ozbiljan posao (gde ćete na pravi način trošiti svoju, očigledno impozantnu, energiju), dede u šah-klubove, a babe - u školu tanga. Jer ako nastavite ovako kao do sada, neko će tu ozbiljno da 'cikne'. Pri čemu će najveću štetu da plati onaj ko je od svih vas najmlađi i najslabiji. Znate i sami ko je taj, zar ne, poštovana čitateljko?