Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 25

Ok!
Broj 31

Sećanja Bogdana Veljkovića

Dugo putovanje kući

Potomak jedne od najpoznatijih srpskih porodica, čuveni bankar koji je karijeru izgradio u Njujorku, Parizu, Londonu i Ženevi, iz istorije svoje familije, koja podseća na dela ruskih klasika, naučio je da uspeh nije nasledan, a posle razvoda od lepe Sirijke shvatio je da su u životu večne samo dve stvari:mesto rođenja i neprekidna borba

Piše: Tanja Petrović
Photo: Branko Pantelić

Gotovo pola veka, koliko sam živeo na Zapadu, želeo sam da se vratim svojim korenima. I sve što sam radio, bilo je, na neki način, priprema za taj čin. Veoma sam se plašio da se ne izgubim u nekoj drugoj kulturi, da me ona ne proguta, ali sam ipak želeo da iz nje uzmem ono najbolje. Mada mi se i ime i prezime teško izgovaraju na francuskom i engleskom jeziku, nikada ih nisam promenio, iako mi je to sugerisano. A kad sam se 2001. konačno vratio, bio je to tek početak - otkriva Bogdan Veljković, poznati svetski bankar, koji je napustio briljantnu karijeru kako bi u kući u kojoj je rođen nastavio život kao četvrta generacija Veljkovića.
Njegova porodična istorija je poput romana ruskih klasika. Čukun-čukun deda Jovan bio je knez paraćinske nahije, završio je školu sa Karađorđevom decom i bio popečitelj, a sina Stojana školovao je u Hajdelbergu. Ovaj je tamo doktorirao prava i kasnije bio veoma zaslužan za razvoj sudstva i privrednog prava kod nas. Bio je i ministar prosvete i pravde, rodonačelnik porodičnog prava u Srbiji. Vredan i preduzimljiv, bavio se i biznisom, pa je 1867. kafanu preko puta Kalemegdana počeo da pretvara u hotel Srpski kralj, koji je za to vreme bio pravo čudo: imao je čak i lift. Sa sinom Vojislavom, koji je doktorirao na pariskoj Sorboni, osnovao je 1893. Vračarsku zadrugu, prvu holding banku u Srbiji. Zajedno su 1900. počeli da grade i prvi parni mlin na Balkanu, a kasnije, 1922, od Đorđa Vajferta, tadašnjeg guvernera i porodičnog prijatelja, otkupili su i akcije Prve parne pivare na Mostaru, koja je bila odmah pored mlina, čime su zaokružili proizvodnju. Bogdanov deda Jovan nije krenuo u biznis. Bio je oficir, ađutant na dvoru Obrenovića, a deda-stric Vojislav nije se ženio, nego je život posvetio poslovima i umetnosti. Jovanov sin Vojislav, Bogdanov otac, dobio je ime po stricu, ministru finansija i tvorcu zlatnog dinara, od koga je i nasledio smisao za biznis, pa je poslove još proširio. Kad je upoznao Ljudmilu Stojković, kćerku srpskog oficira, shvatio je da je to ljubav za ceo život. Venčali su se 1936, sledeće godine rodila im se kćerka Katarina, a sin Bogdan došao je na svet 1943, usred rata. I danas nosi traume i ružne slike iz najranijeg detinjstva.
- U ratu je prehrambena industrija morala da funkcioniše zbog stanovništva, pa su mlin i pivara radili punom parom. Kad se rat završio, oca su hteli da streljaju pod optužbom da je bio

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.