Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 25

Ok!
Broj 31

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Džukački fazoni

Pišem vam s nadom da ćete mi pomoći da razrešim jednu svoju dilemu. Fakultetski sam obrazovana, visoka, vitka, plava, volim da se družim, izlazim. Već duži period mi se sviđa momak koga viđam u gradu (najčešće u kafićima) i po nekim njegovim znacima pomislila sam da se i ja njemu dopadam. I kako je to merkanje trajalo a ništa konkretno da se desi, odlučila sam da uzmem stvar u svoje ruke i pokušam da se upoznam s njim. On, inače, poznaje mnogo ljudi, obično je u velikom društvu, često i ženskom. Meni se sviđa jer deluje kao fin i pristojan momak. Od cure koju poznaje moja dobra drugarica saznala sam dosta toga o njemu (gde radi, da je imao vezu koja je okončana pre dve godine i da je sada sam). Ona je rekla da će popričati s njim jer joj je dobar drug, iako se duži period nisu čuli. Sledeća informacija je bila da je ona razgovarala s njim i rekla mu kako bi htela da ga upozna s prijateljicom, a on je odgovorio da je zainteresovan, ali je tih dana zauzet pa će se kasnije dogovoriti. Otada, a prošlo je nekoliko meseci, od nje dobijam šture informacije, u poslednje vreme nikakve. Mene samo interesuje hoće li on da se upoznamo, ili ne. Verovatno neće, ali zašto to nije rekao jasno i glasno jer odrasli smo ljudi (imam 36 godina, on jednu više). Kad se sretnemo u gradu, i dalje me gleda, čak ne primećujem promenu u njegovom ponašanju. Ništa mi nije jasno. Pre neko veče sam ga videla u jednom lokalu i odlučila da ga ignori šem, više ne želim da gubim vreme. Ali, opet nisam sigurna da sam dobro postupila.
Šta mislite, Marta, da li da odustanem od njega, ili? Ako odustanem, znam da ću se kajati što nisam pokušala da saznam istinu. Ili je istina očigledna iako nije izrečena jasno i glasno?

Šta da radi taj fini momak kada je toliko zauzet? Pre podne gradi mostove, posle podne spasava dečije živote operišući u bolnici, a noću - umesto da spava - opet radi nešto bez čega bi čovečanstvo trenutno propalo. Okreniobrni, ni sekund vremena da mu pretekne! Istina, uprkos tome, neprekidno 'visi' po kafićima i na korzou, ali to već spada u oblast - misterija, je l’? Kako neko ko je toliko zauzet uspeva da ima toliko slobodnog vremena za izlaske? Ali, manimo se naučno-fantastičnih priča i vratimo se u realnost. Nju vi, poštovana čitateljko, sasvim dobro razumete i tumačite. On jeste neko od koga treba odustati, čak i ako ima nameru da vam jednom priđe. Čim vas je ostavio tako dugo 'na čekanju' - to već nije ni fino, ni pristojno ponašanje prema vama. Pre spada u one 'džukačke fazone' kako da nekome demonstriramo svoju nadmoć. Kao kada nekoga zovete telefonom, a on vas stavi 'na čekanje'. I javi vam se - nikada. To je, s njegove strane, takođe perfidna igra, jer on sve vreme ostaje 'fin'. Nijednog trenutka vam nije rekao 'ne', nije bio grub prema vama, nije vas odbio. Uz to vas takvim ponašanjem stalno održava u stanju nade, hraneći se redovno vašom pažnjom, pogledima, čežnjom… A za sve to ne mora ni prstom da mrdne. Dovoljno je samo da vas svako veče pogleda. Sumanuta neka igra, zar ne, poštovana Iskra? Zato, na vašem mestu, ne bih preuzimala dalje korake i uzimala 'direktno stvar u svoje ruke'. Muškarac koji nam ne prilazi ne čini to zbog stidljivosti, nesrećnog detinjstva, teškog raskida… i sličnih izgovora. Oni ne prilaze - ipak - onda kada nisu zainteresovani. Šta god rekli, onako 'fini' i 'pristojni'. Pustite ono što neko govori, poštovana čitateljko. Ono što radi - to vam je prava poruka.

U lancima

Imam 26 godina, divnog muža i lep‚ život s njim ispunjen ljubavlju i razumevanjem. Nakon svih ovih godina konačno sam srećna. Ali… Moj problem su moji roditelji. Otkada pamtim, živeli smo u paklu zbog njihovih užasnih svađa, dreke i haosa, a bilo je i nasrtanja, samo bez masnica i pravih fizičkih obračuna. Mene je takva situacija uvek činila nesrećnom. Često sam, kao sasvim mala, stajala između njih, plakala i vrištala moleći ih da prestanu sa svađom… bez uspeha, naravno.
U detinjstvu sam se plašila da ih ostavim same jer mi je uvek izgledalo kao da će se poubijati ako mene nema da ih sprečim. Više ne živim s njima pa mi je lakše. Konačno sam dobila šansu za normalan život, ali je njihov odnos ostao isti. Sad mi se naizmenično žale jedno na drugo i opet ne mogu da zaboravim taj horor od njihovog braka. Oni su, u osnovi, dobri i pošteni ljudi, požrtvovano su brinuli o meni, ali nisam imala ni trenutak bezbrižnosti. Volim ih, pokušavala sam da im pomognem kako sam znala i umela (plakala, molila, trudila se da ih urazumim, predlagala da se razvedu), ali ništa nije dalo rezultate. Najveći deo problema je u očevoj užasnoj naravi (mada mi se sve čini da bi imao i neku dijagnozu da se ikad obratio za pomoć), koja želi sve da kontroliše. Kad se jede, spava, gleda TV, a ako se neka od tih sitnica ne uradi po njegovom, on napravi haos od kog svi ukućani strepe svaki dan. Majka mi tek nije jasna (zašto bi neko živeo s takvim čovekom ako ima svoju egzistenciju?!?). Njena narav je bolja, ali neretko ima nervozne ispade začinjene ružnim uvredama. Osećanja su mi pomešana, od ljubavi do ljutnje. Ako već ne mogu pomoći njima, molim vas, posavetujte me kako da pomognem sebi. Kako da više ne strepim da ću ih jednom naći u 'crnoj hronici'? Kako da u sebi pobedim gađenje prema takvom životu mojih voljenih roditelja?

Istina je, poštovana čitateljko, da o odlasku iz roditeljske porodice najviše maštaju deca iz onih 'paklenih'. Ali je, takođe, istina i to da baš oni imaju najmanje šanse da od takve svoje porodice zaista i 'pobegnu'. Pa makar se odselili u Kanadu ili na Novi Zeland, udali se i rodili svoju decu, otišli u svemir… To zato što nas za našu roditeljsku porodicu slabo šta vezuje tako silno kao njena - nesreća.
Oni koji potiču iz porodica s (pretežno) dobrim odnosima mnogo lakše, kada odrastu, dobiju dozvolu da se osamostale i žive srećno svoj sopstveni život. Njihovi međusobni odnosi nisu upetljani i zaglavljeni u raznim lavirintima patnje, svađe, neprekidnog nasilja i straha od njega. Ljubav u porodici daje nam snage i mira da odemo. Nesreća, agonija, strah da li će se poubijati bez nas - imaju za rezultat našu 'doživotnu robiju' u odnosu na njih. Tako dozvolu da se (srećno) bavite svojom novom porodicom - vi niste dobili, poštovana čitateljko. Još uvek ste, barem u mislima i svom svojom energijom, na dužnosti čuvara njihovih života. Naravno da ste zbog svega toga jako frustrirani i ljuti na njih. Ali vas, sa druge strane, vaš strah za njih i od njih - drži kao porodičnu zarobljenicu.
Oni se, to znate i sami, promeniti - neće. Ta patološka igra njihovih 'čudnih naravi' traje i trajaće. Vaša jedina šansa zato jeste - vi sami. Tako što ćete se izglaviti iz svoje pozicije 'tampon zone', dežurnog spasitelja i mirotvorca. Što ćete im dozvoliti da budu dvoje odraslih ljudi odgovornih za svoje postupke i živote. Uključujući i završavanje u 'crnoj hronici' - ako oni tako budu hteli. Lepo od vas što ih volite i brinete o njima, poštovana čitateljko. Ali oni su ipak - veliki. I nije vaše da ih spasavate od njih samih. Niti da nasedate na kuknjavu, međusobno ogovaranje i 'cinkarenje'.
Jasno mi je, naravno, da su vaši odnosi već dugo postavljeni kao 'minsko polje' gde svakoga časa neko (ili svi) može da odleti u vazduh. Zato vam je moja preporuka: i ne pokušavajte da se odatle odglavljujete sami, već se obratite specijalisti koji zna kako se takve stvari i situacije mogu 'razminirati'. To je zaista pipav i težak posao koji traži vrhunsku koncentraciju i znanje, zato ga i nemojte raditi sami. Ali, ima onih koji su vrsni i za takve probleme. Na svu sreću.