Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 25

Ok!
Broj 31

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Abdikacija

Ne znam šta da radim da se oslobodim mentalne torture koju nezasluženo trpim od svoje kćerke. Ona ima četrdeset godina, nije završila fakultet (bilo joj je teško da uči), nije se zaposlila, nije se udala, niti je imala bilo kakvu ozbiljnu ljubav. Povremeno preko rođaka ili prijatelja nalazi neki posao. Kućne poslove ne može ni da vidi, a ja sve treba da obavim kada ona spava ili nije tu (da je ne bih nervirala). Želi da dan počne s novinama koje treba da joj se donesu, da u frižideru ima omiljena pića, na hrani je izbirljiva, voli najbeznačajnije TV emisije (kojih ima puno) i, naravno, to mora da se gleda. Ne podnosi rodbinu, decu, moje prijateljice, biljke koje gajim na terasi. Sve je to nervira, i ne daj bože da je zamolim da razmisli o tim svojim stavovima. Kada bi nekako mogla da sam manja od makovog zrna, da ne radim ništa što ona ne podnosi. Sve što volim ne dolazi u obzir ako to ona ne odobrava. Mislim da sam zaista osoba od integriteta, ali šta to vredi, nisam po njenim merilima. Shvatam da je frustrirana (ko u ovom vremenu nije), ali to nije razlog da ne razlikuje ko je dobar a ko loš, i da se bar ne izvini zbog svog užasnog karaktera. Verujte, ona uvek očekuje, a tako i bude, da nju molite za oproštaj što vam smetaju njene uvrede i bezrazložani bes.

Sećate li se uopšte, poštovana Majko, kada ste prvi put spustili glavu pred Njom, svojom kćerkom? Kada ste se snizili na nivo 'makovog zrna', napunili joj frižider probranom hranom i pićem, pustili njenu omiljenu 'bezveznu' emisiju? I nakon njenih iracionalnosti i napada besa počeli da se izvinjavate vi Njoj, a da niste tačno ni znali zašto? Šta je bilo ono što je vas navelo da dignete ruke od Njenog vaspitanja i prepustite joj gazdovanje u kući? Sećate li se možda toga, poštovana čitateljko?
Bilo bi, naravno, najlakše da vam odgovorim kako je vaša kćerka drska, bezobrazna, razmažena, nezahvalna… Ali to ne bi bila cela istina, zar ne, poštovana čitateljko? Jer je iz svega što ste mi o Njoj napisali jasno da se radi o nekome ko je evidentno zaostao u razvoju, i to u svim oblastima života. Šta god je, u skladu sa svojim godinama, trebalo da savlada i ovlada time - ona nije uspela. Naravno, reći ćete verovatno vi, to je zato što je bila razmažena, bezobrazna, lenja… Ali je to, možda, samo skretanje pažnje sa ozbiljnije činjenice da Ona, vaša kćerka, već decenijama pokazuje ozbiljne probleme u dosezanju nečega što bi trebalo u skladu sa svojim godinama. Da li je tome razlog ležao samo u vašem slabašnom vaspitanju Nje? Ili ste davno ustuknuli pred nečim težim i ozbiljnijim što ste prepoznali u Njoj? Šta god od toga da je u pitanju, sada živite u paklu posledica svoga ne-činjenja. Bez obzira na to da li je reč o tome da ste odustali od toga da je vaspitate (kada je tome bilo vreme), ili ste izbegli da je - opet na vreme - odvedete po stručnu pomoć…
Stvari i odnosi u porodici redovno moraju da krenu nizbrdo onda kada roditelj prestane da bude Direktor kuće i u strahu od besa svoga deteta svoju funkciju prepusti Njemu. Ovo kako vas dve već dugo živite jedna s drugom samo je neprekidno plaćanje cene za podre đenu poziciju koju ste za sebe prihvatili u odnosu na Nju. Od početka.

Obrni-okreni, kajanje

Pre izvesnog vremena sam udatu osobu iz porodice videla u nedvosmisleno bliskom odnosu s
nepoznatim muškarcem. Kad me je ugledala (a ne videvši da sam i ja nju spazila) brzo se okrenula i otišla. Posle nekoliko dana situacija se ponovila, ali ona tada nije videla mene. Ja ovo čuvam kao veliku tajnu, nikom ništa ne govorim i ne znam šta da radim. Ne želim da se mešam u tuđi brak i odnose iako se radi o bliskim rođacima. Kada smo se videli porodično, sve je izgledalo u redu a ja sam se ponašala kao da ništa ne znam. Očigledno je da suprug ništa ne primećuje. Sad imam veliku dilemu: da li od otkrivanja ovakve istine ljudi imaju više štete nego koristi? Ili jednostavno ne treba da se mešam ni na koji način, i nikome ništa ne govorim? Pitam ovo pre svega zato što bih ja volela da meni neko kaže istinu, da znam ako se nalazim u poziciji prevarene osobe. Šta vi mislite?

Ova vaša dilema je, poštovana čitateljko, jedna od onih iz čuvene priče 'Tamni vilajet'. Gde ukratko - koju god
odluku da donesete - kajaćete se. Baš kao i u toj priči, i onom ko uzme i onom ko ne uzme - kajanje ne gine.
Tako i u ovoj vašoj situaciji - reći ili prećutati kada postanete nevoljni svedok tajne vezane za brak i prevaru nekog vama bliskog. Načelno govoreći, smatram da nije dobro ni preporučljivo mešati se u intiman i bračni život drugih ljudi. Onih nama poznatih - pogotovo. Jer šta se zaista događa između dvoje, kakve oni 'dilove' i aranžmane imaju jedno s drugim, o kakvim se tu isprepletanim odnosima i igrama radi - mi sa strane ne možemo tačno saznati. A praksa pokazuje da pri otkrivanju tuđe bračne prevare najgore prođe - pogodite ko? Ni muž, ni neverna žena, ni ljubavnik već - glasnik. Često se desi da se par pomiri, a glavni problem i neprijatelj im postanete - vi. Pa čak kada bi se taj brak zbog neverstva i okončao razvodom, zar zaista verujete da bi vam prevareni rođak bio zahvalan zbog toga? Teško. Mnogo je verovatnije da bi sva njegova frustracija i ojađenost bila prebačena na vas, pošto neko, je l’, mora da bude kriv za sve, a vi biste, verujte mi, tu mogli da budete viđeni kao ona koja im je pokvarila 'idilu'.
Osim toga, mnogi se prećutno slažu s time da budu prevareni, samo ako za to ne znaju. Jer, što ne znam - to me ne može ni povrediti. Tako barem - naivno - razmišljaju. A to što vi niste od tih, poštovana čitateljko, i što biste u takvoj situaciji više voleli da vam se kaže 'ružna' istina? Najpre, vi niste u takvoj situaciji. A zatim, ne sudite o drugima po sebi. Nismo svi isti.

Ludilo, al' prolazno

Imam problem koji je za mene teško rešiv. Udata sam, majka odrasle dece, a imam 66 godina. Moja nevolja je što sam se ozbiljno zaljubila u kolegu istih godina. On je takođe oženjen i ima odraslu decu. Brakovi su nam stabilni, ali posle toliko godina sve je prešlo u naviku i poštovanje, živi se bez ikakvih strasti. Oboje smo se našli u čudu. Veza je započela s puno strasti i prelepo nam je kad smo zajedno. Naravno, sve se to odvija u strogoj tajnosti. Ponašam se kao šiparica, želim da ga što češće vidim, srce mi lupa i uznemireno je - sve se dešava kao da nam je dvadeset godina.
Znam, po svim pravilima nije trebalo tako, ali desilo se. Da smo slobodni, bila bi to lepa ljubavna priča u poznim godinama i niko ne bi zamerio. Ali ovako? Šta da radim? Kako da smirim ovaj snažni osećaj a da nikog ne povredim?
Unapred hvala na odgovoru (ako ga ima).

Eh, poštovana čitateljko…
Verujem da nema onoga ko bude pročitao vaše pismo, a da vam neće barem malo zavideti na 'problemu' koji vas muči. Čak i oni koji će vas zbog njega javno osuditi ili se zgranuti. Možda će vam baš oni zavideti najviše.
Vaše godine pripadaju onome što bi, po definiciji, trebalo da bude jesen života, njegovo lagano smirivanje, a ne vatreno razbuđivanje. Ali, vi ste konkretan dokaz da ne postoji krajnja granica do koje može da nas pogodi strast. Jer vas dvoje 'ne muči' ljubav - nju oboje imate kod kuće, u svojim dugim i stabilnim brakovima. Vi ste se 'razboleli' od zaljubljenosti, 'boljke' koju neki svrstavaju u 'prolazna ludila' upravo stoga što ume snažno da nas dohvati, istumba naš svet i vrednosti do kojih inače iskreno držimo. To zaljubljenost sada radi i vama.
I sami ste svesni da najveću komplikovanost svemu tome daje činjenica da ste oboje u braku. E, sada, da li istu težinu ima preljuba onda kada imate trideset i šezdeset sedam?... Stvarno ne znam. Da li nakon ulaska u poznu zrelost i približavanja starosti još uvek važe isti kriterijumi i obaveze? Da li posle tolikih decenija davanja drugima imamo prava da još ponekad 'štrpnemo' i neko zrno zabranjenog grožđa za sebe, da još malo počastimo svoju Dušu, ali i svoje Telo?... Kao što već rekoh, poštovana čitateljko, stvarno ne znam jedan i pravi odgovor na ta pitanja. Moraću o njima još da malo razmislim. A možda i malo duže.