Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 25

Ok!
Broj 31

Moj dom: Nikola Burovac

Scenografija za privatnu sapunicu

Pevač koji sam komponuje muziku i piše tekstove za svoje pesme, kao dečak nije voleo da svira na koncertnom klaviru, poklonu za peti rođendan, nego je dočekao da ga roditelji prodaju i zamene pijaninom, sada omiljenom igračkom u stanu na Neimaru gde živi s majkom i sestrom, s kojima organizuje kućne nastupe posle ručka

Piše: Ivana Stepanović
Photo: Marija Ćalić

Pevač Nikola Burovac, čiji je album Musica e vino upravo objavljen u produkciji kuće City Records, živi u luksuznom stanu na Neimaru s majkom Bonjom i sestrom Aleksandrom. Temperamentni su kao Italijani, često viču i svađaju se, a ipak su srećna porodica. Gotovo svakodnevno se okupljaju za stolom, a posle obroka sviraju i pevaju. Koncert uvek počinje tako što Aleksandra ustane od stola sedne za klavir, Bonja peva dok pere sudove, a Nikola im aplaudira. Iako mu kao jedinom profesionalnom muzičaru u kući ne dozvoljavaju da na tim kamernim koncertima dođe do izražaja, majka i sestra su Nikolini najveći fanovi. Prate svaki njegov korak u karijeri, skupljaju fotografije i njima ukrašavaju dnevnu sobu.
Njih troje su se doselili u centar Beograda pre više od godinu dana, a pre toga su živeli u Zemunu.
- Stanovali smo u nešto manjem stanu koji smo prodali mojoj koleginici Ceci Slavković. Tamo sam proveo detinjstvo i bilo mi je teško da se naviknem na novi kraj. Život mi je sada potpuno drugačiji. Odlučili smo se za promenu jer nam je ovde sve bliže i ne gubimo previše vremena u vožnji. Ranije se dešavalo da zbog obaveza i po četiri puta dnevno idemo od Zemuna do Beograda i nazad. Dosad se nisam navikao na pogled kroz prozor, kao ni na znatno zagađeniji vazduh u neposrednoj blizini Autokomande.
Najviše mu nedostaju miris reke i zelenilo.
- Ranije sam imao običaj da svaki dan sa ortacima vozim bicikl na keju i popijem piće na nekom od splavova. Sad umesto toga idem na Dorćol, ali ne dopada mi se što mi treba mnogo vremena dok se probijem kroz gužvu u centru. Obožavam stare kafane koje imaju dušu, a one u Zemunu su mi najdraže.
Još u osnovnoj školi je voleo muziku. Tad je pisao pesme, imao petice iz srpskog i bio član literarne sekcije. Kad je napunio pet godina, roditelji su mu kupili Petroff koncertni klavir i upisali ga u muzičku školu.
- Sviranje mi je teško padalo, note su mi bile dosadne. Stvorio sam averziju prema tom instrumentu jer sam zbog njega sedeo kod kuće dok su moji drugari igrali fudbal. Čak su me i ismevali zbog tog mog hobija smatrajući da je on namenjen devojčicama. Ubrzo sam potpuno prestao da vežbam i klavir je, onako veliki, samo uzurpirao pola stana i skupljao prašinu. Deset godina ga nisam dotakao. Ponekad bi sestra Aleksandra odsvirala nešto, ali i to se dešavalo vrlo retko. Na kraju je prodat, a umesto njega kupljen je

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.