Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 25

Ok!
Broj 30

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Velike stvari su za velike muškarce

Imam 35 godina. Jedino sam dete u tipično građanskoj porodici. Otac i majka su bili veoma mladi kad su se venčali i dobili mene. Odrasla sam u zajednici s bakom i dekom, mažena i pažena od svih, k’o pod staklenim zvonom.
Danas sam zaposlena, ambiciozna, imam krov nad glavom, ali ne i sreće s muškarcima. Udala sam se s 25 godina i razvela nakon sedam godina braka. To je ličilo na sve, samo ne na brak. Onda sam srela Njega, dao mi je podršku u razvodu, probudio ženu u meni, motivisao za novi život. I tako dve godine, al’ shvatih da nema brak u planu i da je (kao i moj bivši muž) okupiran obavezama, da ja nisam njegov život, da je posvećen poslu (bio je u braku kad sam ga srela, sad je razveden) i da nema ozbiljne namere. Veza se razvodnila ali smo ostali u kontaktu (kad on želi i može - retko). Sad imam (starog) novog prijatelja. Znamo se oko godinu dana i u neobaveznoj smo seksualnoj vezi, viđamo se povremeno. I on je zaposlen i kada se javi, tada se i vidimo, shodno njegovim obavezama.
Recite mi zašto su mi sve veze neobavezne? Kako da od ove neobavezne stvorim i izgradim lepu, normalnu vezu sa svakodnevnim viđanjima?

Kako od 'neobavezne' dogurati do 'obavezne' veze, pitate se vi, poštovana čitateljko? Vrlo teško, moram odmah da vam kažem. Jer sve ono što je neobavezno - baš kao i osobe sklone 'neobaveznim kombinacijama' - imaju jednu bitnu zajedničku osobinu. A to je da najviše na svetu mrze - obavezu. Redovnost, rutinu, regularnost. Oni i ne žele da pređu u nešto ozbiljno i stalno. Već kao ona deca koja se po ceo dan igraju napolju pa samo povremeno - kada baš premru od gladi ili premora - utrče u kuću, smažu nešto 's nogu' i trk dalje, u igru. Slično kao u onoj bajci o Petru Panu po kojoj su ovakve vrste muškaraca (i žena, i žena!) dobile stručni nadimak. To su, dakle, ljudi koji ne žele i ne planiraju da ulažu bilo kakvo ozbiljnije vreme i psihičku energiju u išta dublje što bi značilo posvećivanje drugoj osobi ili zajedničkom odnosu. Od predavanja, bliskosti, postojanosti… beže kao đavo od krsta.
Zato, poštovana čitateljko, to da od 'neobaveznih' seksi šema (kada je Njemu zgodno) pravite 'lepu, normalnu vezu sa svakodnevnim viđanjima' - spada u domen onog mučnog Sizifa koji je gurao kamenčinu i s njome se redovno survavao na početak.
Ako zaista želite da nađete nekoga za ozbiljnu i pravu vezu, važno je onda, poštovana čitateljko, da odolite ovim 'neobaveznima', koliko god vam bili privlačni i slatki. I da čim čujete famozne rečenice koje služe za izvlačenje (prepoznaćete ih po tome što redovno počinju sa 'ti si super, ali ja stvarno nemam vremena', 'moram puno da radim','ne mogu sada da se vezujem'… itd.), da, dakle, čim počne da vam se izgovara nešto takvo, pod hitno hvatate - maglu. Da nestanete iz same blizine takvog muškarca. Neka vam trenutno u glavi zazvoni alarm da je to-opet-jedan od onih koji bi da bude - neobavezan. Za takve u sebi izgradite pristup 'baš se jako žurim, zbogom zauvek'.
Jer, svaki trenutak utrošen na ovakvog 'tipa' čist je gubitak vašeg dragocenog vremena za nalaženje nekoga ko će vas poštovati i shvatati - ozbiljno. Zato je važno da ne popuštate svojoj potrebi da budete s bilo kime -
samo da ne biste bili sami - i da ne budete sa ovakvima po principu 'daj šta daš, i ovako nemam nikog'. Naravno da nemate. I nećete ga ni imati. Dokle god se trošite na ovakve 'tipove'.
Ponekad žene u sebi gaje bajkoviti scenario po kome je On takav zato što dotad nije sreo Pravu ženu. U prevodu - Nju. I da je baš ona ta koja će od Lunje napraviti divan primerak privrženosti toplom porodičnom domu. Samo što, nažalost, u stvarnom životu to tako ne biva. Upravo zato što ovakva vrsta 'kvara' nije u Onoj sa druge strane, već u tim ljudima. U njihovim strahovima od ljubavi, vezivanja, bliskosti. U lenjosti da se bave bilo čime što nije lako. U nekoj naivnoj veri da će zauvek ostati mladi i bezbrižni samo ako uspeju da izbegnu ono što čini i krasi pravog, odraslog muškarca. To da može da bude ozbiljan u ovom odnosu i ljubavi sa svojom, jednom ženom. Da može da bude Njen Čovek, Muž, Otac Njene dece, Zaštitnik njihove zajedničke porodice, Domaćin njihovog doma… Velike reči iza kojih stoje i velike stvari. I veliki, odrasli muškarci. Oni do kojih 'neobavezni' teško mogu i da 'dobace'.

Pogrešan metod

Pre sedam godina premeštena sam da radim u mestu u kome živim. Bila sam presrećna. Tako smo se našle nas četiri koleginice iz istog mesta, u istoj školi. Prišla sam im iskreno i s poštovanjem. Mislila sam da su i one mene prihvatile. Međutim, slučajno sam najmlađa i s većom stručnom spremom od njih. Naravno, to niko glasno nije smeo da kaže. U vazduhu se osećala opasnost. Ali, koleginice su uvek u stanju nužne odbrane. Konstantno se trude da mi kažu u lice ili iza leđa da smo isto, da nema razlike. Da su nam rezultati u radu isti. Da su tih tridesetak ispita čista avantura, da ne kažem glupost. Zato savijam kičmu i ignorišem situaciju. One me povremeno obaveštavaju o negativnim komentarima na moj račun koje su slučajno čule od roditelja. Doduše, to čine dve (iz mog mesta), a treća niti me napada, niti brani. Nisu me slomile. Jedino mesto gde sam sebi dala oduška jesu moji učenici i učionica. Misleći, naravno, da su deca moje prave sudije.
Iznenada, te 'iste' koleginice sa 'istim' efektima, u blizini mesta u kome žive upisuju fakultet s vanrednim polaganjem ispita po isturenim odeljenjima osnovnih i srednjih škola. Naravno, srećne su što će diplomu steći na mnogo jeftiniji način. Stidljivo mi se hvale kako su skoro stigle do diplomskog. Na neki volšeban i ishitren način, ali je tako. Po njihovim rečima to je zbog toga 'što je fakultet veoma lak i ništa naročito'. Pa, zaboga, one su sve to i ranije znale.
Osećam veliko olakšanje. Sada kada smo svi jednaki, sa istim, toliko omalovažavanim obrazovanjem. Nadam se da ćemo se ubuduće mnogo bolje razumeti. Jer, konačno nema ugroženih i onih koji ugrožavaju.
Da li se slažete sa mnom?

Kako da se složim, poštovana Vodolija? Kada se ni vi sami ne slažete sa svojim zaključkom. Jer da zaista verujete da je tako - ne biste mi ni pisali, zar ne?
Znate i vi, baš kao i ja, da savijanje kičme i ignorisanje situacije nikada nije bio neki metod za kvalitetan život i dobre odnose među ljudima. To je način koji je ponekad, i za kraće vreme, pogodan da preživite veliku opasnost. Ali za nalaženje svog mesta u svetu i na radnom mestu, ovaj metod je - trula varijanta. I pre je odraz ličnosti onoga ko ga koristi nego nešto što bih vam ga preporučila (osim, kao što već rekoh, za puko preživljavanje u koncentracionom logoru). Govori o vašem strahu i nesigurnosti da se postavite u situaciji konkurencije i takmičenja, da za sebe osvojite poziciju koja vam je i pripadala po vašim zaslugama i diplomama. Žao mi je što svoje akademsko obrazovanje i fakultet koji ste završili niste poštovali toliko da na pravo mesto postavite one koji su vam ih omalovažavali i potcenjivali. Vaša ideja vodilja 'samo da sve bude lepo i u redu' njima, vašim 'koleginicama', odaslala je signal da mogu s vama kako hoće - i vi ćete ćutke pristati na sve. Samo da ih ne biste slučajno uvredili što ste vi završili fakultet, a one nisu. Zašto je toliko važno da se ljudi iz vašeg okruženja ne ljute na vas, poštovana čitateljko? Gde ste i s kime naučili da na tuđu pakost, omalovažavanje i potcenjivanje vi reagujete - povlačenjem, sve u ime dobrih odnosa? Koji, u stvari, uopšte i ne valjaju. I da li zaista verujete da će vaše povlačenje i njihovo 'napredovanje' zaista izbrisati ljubomoru, takmičenje i borbu za poziciju u vašoj maloj firmi?
To su neka od mojih pitanja za vas, poštovana Vodolijo? Da li se vi slažete sa mnom?
Šifra 'Marta'