Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 25

Ok!
Broj 30

Moj dom: Jelena Vlahović

Kolekcija nasleđenih strasti

Prvakinja Beogradske opere u stanu čuva knjige i sablje kao uspomene na crnogorsku i vojvođansku familiju, jer je od obe nasledila po jedan talenat, za muziku i književnost, i uživa da u njemu ugosti decu prečanskih rođaka, koja je smatraju svojom drugom majkom

Piše: Žaneta Apostolovski
Photo: Vukica Mikača

Usvom stanu, u elitnom kraju Beograda, brižno čuva istoriju dve potpuno različite familije: Vlahovića iz Crne Gore i Paskulja iz Vojvodine. Od jednih je nasledila talenat za muziku, od drugih strast prema književnosti. Ponosna na obe porodice, prvakinja Beogradske opere, mecosopran Jelena Vlahović, uporedo je negovala oba dara pa je s diplomom Filološkog fakulteta i privatnim časovima pevanja kod operske dive Durđevke Čakarević otišla na audiciju u Narodno pozorište i ostvarila sve svoje dečje snove. Iako je odavno poznato ime u muzičkim krugovima, nije se odrekla ni svoje druge strasti: iz dana u dan dom puni knjigama koje više nema gde da smesti.
Završila je nižu muzičku školu, a onda je počela da se interesuje za književnost, istoriju umetnosti, medicinu. Pevala je isključivo kad je ostajala sama u kući, ali san o muzičkoj karijeri bio je jači od njene stidljivosti.
- Išla sam u Petu beogradsku gimnaziju sa drugaricom Irinom Savić, koja je bila solista hora Radio Beograda. Često me je zvala da otpevamo neki duet za školska slavlja. I ona i njen tata su tvrdili da imam glas kao Melanija Bugarinović. Prilično skeptično sam slušala njihove komplimente i nisam smela da polažem diferencijalne predmete za Muzičku akademiju. Otišla sam kod Đurđevke Čakarević da proceni moje glasovne mogućnosti i tako postala njen učenik.

Proročanstvo u pisamcetu
Mada potiče iz porodice u kojoj se niko nije profesionalno bavio muzikom, odrasla je slušajući romanse, šansone i starogradske pesme. Njena majka je bila umetnička duša. Imala je divan glas i večito je žalila što joj roditelji nisu dozvolili da se muzički obrazuje.
- Nisu imali sluha ni za maminu ljubav prema slikarstvu, ubeđeni kako je to veoma nesiguran posao za ženu. Bila je primorana da radi u banci kao ekonomista, iako to nikada nije volela. Zato je na kućnim slavljima pevala svim srcem, a tata je obožavao da je sluša. Nije imao blage veze s pevanjem, ali je tekstove svih pesama znao napamet. Kad sam se rodila, poslao je pisamce mami u kome je, između ostalog, napisao: Nadam se da će imati lep glas na tebe.
Svaka stvar u njenom stanu ima svoju priču. Od požutelih fotografija predaka na zidovima, porculana, fotelja koje je donosila iz njihovih kuća, drvenih trpezarijskih vitrina u kojima drži knjige, stare šivaće mašine pretvorene u radni sto, do oficirske sablje u dnevnoj sobi, na koju je veoma ponosna.
- Moj deda Bogić Vlahović se početkom

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.