Europapress Izdanja
Doktor u kući
Broj 25
Ok!
Broj 30
Neka ostane među nama
Na pisma odgovara: Marta Mratinković
Borba neprestana
Muče me stambeni problemi. Trebalo je da dobijem sobu od opštine pošto mi je oduzeta ona gde sam čuvala jednu nepokretnu baku. To mi je opština oduzela navodno zato što nije njeno, a onda su je posle pet meseci dodelili osobi koja se tu i uselila. Dobila je i papire za nju. Ja sam sada s četiri hiljade dinara podstanar, tako da sam socijalni slučaj jer zbog bolesti nisam radno sposobna. Još me muče i emocije, nisam sa svoja tri deteta. Razvedena sam, nisam ništa dobila osim teških batina za 24 godine braka. Nemam sreće da ponovo budem u braku, više i ne pokušavam, ali bi bilo lepo živeti sa iskrenom osobom. Muči me još i težak išijas, a u centru za socijalni rad socijalni radnik mi je u oči cinično rekao da će mi pomoć ukinuti jer sam još tri godine radno sposobna. Letos sam se lečila, hodala sam svega tri posto, uz sve to mi od maja do septembra ukidaju socijalnu pomoć. Molim vas, odgovorite mi da li će se ostatak mog života poboljšati, ili će do kraja ići ovim putem? Kojim trnjem treba još da prolazim i dokle?
Šta da vam kažem, poštovana čitateljko? Život je često težak i trnovit i za one koji mogu da brinu sami o sebi. A tek kada ste socijalni slučaj? Onda se slabo možemo nadati značajnoj promeni nabolje. Naprosto zato što je vaša pozicija u životu, na koju god stranu da vas pogledamo, u stvari pozicija - bespomoćne. Imovine nemate, više niste mladi, zdravlje vam je oštećeno, para nemate, bez stana ste, takve ste naravi da vas je dosta lako skloniti u stranu i uzeti vaše… pretpostavljam da nemate ni neku dobru školu ili specijalnost, jer da ih imate, verovatno biste mi ih spomenuli. Znači, kad podvučemo crtu i svedemo račun, ispada da od svega onoga što su naši 'aduti' u životu vi nemate baš - nijedan. Kod vas ne nalazimo ništa od onoga što su inače izvori naše snage da sebi stvorimo barem neophodne uslove za život. Zato vas, poštovana čitateljko, upropastiše s jedne strane komplikovani i teški uslovi života, a sa druge - neke osobine vaše ličnosti. Tu naročito mislim na pasivnost, preplavljenost bespomoćnošću, odustajanje od aktivne borbe za sebe i ono što je vaše, na prepuštanje da drugi brinu o vama. A to je - po definiciji - depresivna i teška pozicija. Kao da živite u ćorsokaku u kome očekujete tuđu pomoć i zavisite od nje. U takvoj situaciji i načinu egzistencije teško može biti pravog, dobrog života. Možda tek pukog i pustog preživljavanja. Životarenja.
I tako će, bojim se, biti i nadalje. Osim ako, barem u nekoj oblasti svoga života ne preuzmete stvari u svoje ruke. Dokle god budete očekivali da vam neko nešto pomogne zato što ste bespomoćni - vaš život će biti prilično jadan. Tek ako krenete dalje da se borite da vam bude bolje - vaše šanse za kvalitetniji život će porasti. Namerno govorim o šansama a ne o sigurnom boljitku zato što se svakoga dana svi mi borimo za taj svoj život. Nekada uspemo, a nekada ne. Ali onda ne patimo dugo već ponovo hrabro (uprkos strahu i nesigurnosti koji nas razjedaju) krenemo u borbu svog života. S tim večitim trnjem koje je stalno tu. Oko svakoga od nas.
Malo za mnogo
Obraćam vam se zbog moje kćerke koja ima sedam godina i ide u drugi razred osnovne. Ona je generalno dobro dete i svakodnevno dobijam pohvale za nju, što iz škole, što od prijatelja i komšija jer važi za najvaspitanije dete u kraju. Ali mene muči njena preterana vezanost za mene, suze za svaki pa i najkraći rastanak. Odrasta u zdravoj porodici uz oca i mene, ali ovde gde živimo nemamo babe i dede (daleko su) tako da je oduvek upućena samo na mene. Oca obožava i imaju divan odnos, ali joj ne predstavlja problem kad on nekud ide. Ovo vam pišem u očajanju jer sam je upravo ispratila na jednodnevni izlet i dok sva deca graje, ona je tužna i plače, mada znam da će joj posle biti lepo pa zato insistiram da ide svuda sa školom. Odlazak u školu je takođe bio bolan celo prvo polugodište prvog razreda, ali je sada super. Bojim se da sam preteranom brigom i stalnim pokušajima da joj sve olakšam i uputim je kako šta da radi i stvorila tu nesigurnost u njoj. Inače je jako vesela, crta divne crteže, igra se s decom (mada nije prodorna, radije odustaje nego da se izbori za nešto). Moram da naglasim da sam i sama jako emotivna, lako zaplačem i ne isključujem mogućnost da tu ima i gena, ali volela bih da kod nje to promenim jer znam da joj se deca pomalo rugaju, a ne bih volela da stvori kompleks, pa vas molim da svojim divnim savetima pomognete i meni.
Rado bih vam dala neki 'divan savet' (kako ga vi nazivate), poštovana čitateljko. Ali bojim se da to, koliko god htela, jednostavno - ne mogu. Jer uz sav napor da 'ušećerim oblandu', pravi, dobar savet ipak u sebi mora da sačuva i otrežnjujuću - oporost. Onaj deo gorčine koji leči. Jer, ako taj deo saveta izostane, onda se on pretvara u ulizičko tapšanje po ramenu 'Da, da, dušo, sve ti to super radiš, sve je u najboljem redu, samo tako nastavi'. A i vi i ja, poštovana čitateljko, zaslužujemo mnogo bolje od toga, zar ne? Zato ono što ću vam odgovoriti možda neće biti 'divno' na prvo čitanje, ali kroz vreme može da donese neku promenu i bolji rezultat. Pretpostavljam da ste za tako nešto zainteresovani i da ste mi zato i pisali.
Često se, dakle, desi, poštovana čitateljko, da roditelji i nehotice razne svoje strahove prebace na - dete. Pa se tako problem vidi kod deteta, kao što je to slučaj i u vašoj porodici. Dok čitam kako se vaša devojčica boji razdvajanja jer ste došli u novu i nepoznatu sredinu, gde nije imala ni baba, ni deda ni tetaka… nikog svog, pitam se kako je tada bilo vama, njenoj majci, samoj, s malim detetom, među strancima. Koga li ste vi, u svojim strahovima, tugama i samoćama, grčevito stezali i prigrljivali uz sebe? Možda Nju, svoju malu kćerkicu, jedinu koja je uvek bila uz vas? Koga ste zalivali potocima svojih suza i erupcijama snažnih osećanja (jer ste, kako kažete, jako emotivni i brižni) nego Nju, koja je večito bila uz vas. Tako ste vas dve brinule jedna o drugoj. Vi o Njoj i ona o vama. Ubrzo se, i onako mala, pretvorila u nekoga ko prati svaki vaš uzdah i odmah vas iz emotivnog ponora 'vadi' svojim veselim crtežima, igrama, pesmicama, zagrljajima i poljupcima. I to je tako funkcionisalo - godinama. Ali je onda, jednog dana, nastala katastrofa. Ona, vaša mala čuvarica, morala je da pođe u školu. O, želela je ona jako da ide tamo, među decu i nova znanja, ali je imala i jednu veliku muku koja ju je u tome sprečavala. Svoju veliku ljubav i brigu za - vas, svoju majku. Ko će da vam pravi društvo i da vas razvedrava dok ona nije tu? Kako ćete se vi osećati kada ostanete sami? Kako bi mogla tako da vas izda pa da vas napusti svakoga dana - i još da tada zaboravi na vas i uživa u školi - kada zna da ćete za to vreme biti usamljeni, verovatno tužni i uplakani?
Možda će vam ovo što pišem, poštovana čitateljko, zvučati preterano, ali oni koji se bave porodicama i porodičnim odnosima odavno znaju da su deca, na svoje načine, jako odana i lojalna onima koje vole. Majci već, pogađate i sami - najviše. Zbog toga je cela drama kod odvajanja vaše kćerke i nastajala u odnosu na vas, poštovana čitateljko, a ne i na vašeg muža. Za njega se, verovatno, nije plašila jer nije bio tako 'emotivan' kao vi.
Zato, poštovana Zabrinuta mama, sve ono što budete uradili za smanjenje svoje 'emotivnosti', plakanja i preterane brižnosti - učinićete i za umanjenje Njenog straha od razdvajanja. Što vi budete samostalniji, nezavisniji, smireniji - to će Ona manje morati da strepi za vas. Što pre nađete svoje, odraslo društvo, hobije i aktivnosti, to će i Ona moći bezbrižnije da ode i posveti se svojim 'poslovima' i radostima.
Iz vašeg pisma vidim da ste dobra majka, spremna na mnogo toga da bi njenoj devojčici bilo bolje. To me navodi da verujem, poštovana čitateljko, da ćete sebe promeniti malo kako biste Njoj pomogli - mnogo.
