Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 24

Ok!
Broj 30

Ivan Jevtović

Moj deda Mihailo Marković

Poznati glumac, koji je u ranoj mladosti iznenada otkrio da je unuk ideologa socijalističkog režima protiv kog se vatreno borio, nije dopustio da im različiti politički stavovi unište porodične odnose

Piše: Igor Karanov
Photo: Marija Ćalić

Porodični odnosi oduvek su bili tema najvećih svetskih tragedija i drama. Pa ipak, nedavno objavljena vest da je poznati glumac Ivan Jevtović unuk Mihaila Markovića, akademika, filozofa i marksiste čije su doktrine bile osnovni postulati svih komunističkih vladavina u zemlji, pa i one protiv koje se mladi Ivan svim srcem borio, nije dobila čak ni status kućnog problema. Iako je ovaj glumac i muzičar čuven i po čvrstim političkim stavovima koje je devedesetih iskazivao angažovanjem u pokretu Otpor, zanemario je sva uverenja, podigao slušalicu i pozvao svog pretka.
- Porodica je bila malo iznenađena zbog toga što se čitava priča pominje sad, 2007, ali ja sam odmah pozvao Mihaila da mu kažem kako nisam dao nikakvu izjavu, da mu se ne diže pritisak bez razloga. Nije se mnogo uzbudio, samo je predložio da uložim demanti - kaže Ivan Jevtović.
Ivan je detinjstvo i ranu mladost proveo uz drugog dedu, očuha svog oca koji je uzeo i njegovo prezime. Za Markovića, koji je bio ključna figura iz senke tokom najvećih političkih prevrata u zemlji, čuo je tek godinama kasnije.
- Tada sam, kao i danas, ponosno nosio prezime jednog super lika, Timotija Jevtovića, koji je, zapravo, očuh moga oca, ali je u emotivnom smislu, kad se priča o prisustvu u životima dece i davanju potomcima, moj pravi deda. On je bio nemerljivo značajan za celu porodicu. Od njega sam najviše naučio, upravo on me je u velikoj meri determinisao u hrabrosti i smelosti koje danas koristim kao glumac i čovek. Kad sam saznao za gospodina dedu Mihaila Markovića, to je bilo neobično otkrovenje. Tad nisam mnogo mario za njegovu biografiju, pa je to da imam još veću familiju bila pozitivna spoznaja. Takođe, pozitivno je bilo i to što sam uvideo da je reč o genetskom nasleđu na koje sam ponosan: moj gospodin deda bio je partizan od početka Drugog svetskog rata, a meni se čini da sam ja partizan s kraja dvadesetog veka. Iako se nisam preterano bavio proučavanjem njegovog lika i dela, znam dovoljno da bih bio siguran kako je bio fajter i da se borio za ono u šta je verovao. Ne samo u ratu, već i po njegovom završetku. Bio je ključna figura suprotstavljanja staljinizmu, pa i kasnije, 1968, njegov stav je prevagnuo u korist studenata koji su protestovali. To je bio trenutak kad se ponovo našao na istoj strani s mojim ocem, Vladimirom Jevtovićem, koji je tada učestvovao u demonstracijama. I ja sam uvek imao potrebu da se borim za bolje i pravednije društvo, počev od Otpora i trupe Torpedo, pa do danas. Kroz predstave, muziku, javna obraćanja, pa i konkretne akcije glasno sam se bunio

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.