Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 24

Ok!
Broj 30

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Stvar izbora

Imam 32 godine, završen prestižan fakultet i magistraturu u inostranstvu. Ovde radim u jednoj stranoj firmi, mnogo, ali sam i dobro plaćena. Visoko sam pozicionirana s dobrim izgledima za dalje napredovanje. Imam svoj auto, jednosoban stan kupljen na kredit koji bez problema otplaćujem. Ono zbog čega vam pišem jeste pritisak okoline koji je s godinama sve veći a tiče se toga što se još nisam udala i nemam decu. Naročito me pogađa to što me razne osobe iz familije, koje su završile jedva srednju školu ili nemaju ozbiljan posao - ali su zato u braku i imaju potomstvo - sve više tretiraju kao jadnicu koja nije uspela da se uda i rodi dete. Po mojim kriterijumima, ja sam na pobedničkoj strani. Ali, već je mnogo situacija, pogotovu porodičnih i familijarnih okupljanja, kada me ispituju i gledaju svisoka, kao da sam manje vredna od njih. Tretiraju me kao gubitnicu, i to mene više nego mog rođenog brata, neoženjenog i bez dece, isto jako uspešnog. Iako je stariji dve godine od mene, on nije gubitnik jer je muško. Dokle ćemo mi koji nismo u paru da budemo posmatrani kao građani drugog reda i zašto se i sve češće preispitujem da li sam stvarno gubitnica?

Ta podela na Pobednike i Gubitnike se, vidim, iz američke kulture i njenog poimanja ljudi i njihovog života, sve više susreće i kod nas, naročito kod onih kojima su ambicija i uspeh na vrhu liste vrednosti. Vidim, poštovana čitateljko, da ste se i vi zarobili u takvom razvrstavanju ljudi, pa i sebe same. Lično mi je taj ugao gledanja na nečiji život prilično stran i prenaglašen, tako da ću preskočiti onaj deo vaše dileme oko toga da li ste Pobednica ili Gubitnica. Verujem da svako od nas živi onako kako može i ume i kako mu, u konačnom, dozvoljava 'materijal' od koga je napravljen. I zato je svaki život i svaki pojedinačan način da se on proživi - vredan poštovanja. Čak i ako je potpuno različit od onoga kako mi živimo, ili kako verujemo da je najbolje. U tom smislu, poštovana Luzerko, osećam uvažavanje prema načinu na koji vi koristite svoj život. Ne smatram da ste Gubitnica. A da li nešto gubite time što ste udati za karijeru i gajite je posvećeno kao da vam je dete? Gubite. Ljubav, brak, decu, porodicu. Umesto njih imate nešto drugo što je vama, očigledno, važnije od toga - nezavisnost, samodokazivanje, uspeh u poslu. Vi ste za sebe tako izabrali, i to je za poštovanje. Samo još da prihvatite kako ne morate da pobedite u svim 'kategorijama' da se ne biste osećali kao luzerka. Jer to što ste nešto izgubili, samo po sebi ne znači da ste -Gubitnica.

Suočavanje

Majka sam dve odrasle kćerke. Starija je udata i ima sina od devet godina. Mlađa nije udata ali ima kćerku staru 21 mesec. Ona se dve godine zabavljala s mladićem, došlo je dete, ali je s njene strane ljubav izbledela. Neće ni da čuje za bebinog tatu. Suprug, ja, ona i dete živimo u ne baš velikom stanu, ali to nije problem. Problem je njeno bahato ponašanje, bezobzirnost i hedonizam. Ne želi da shvati da su se dolaskom deteta u njenom životu neke stvari izmenile. Kompletnu brigu o detetu prepustila je nama, suprugu i meni. Još ni time nije zadovoljna, stalno je ljuta i svadljiva kao da smo mi krivi što je sve to tako. Vređa nas i ponižava. Na kraju je iznajmila stan, a dete ostavila nama. Čim nešto kažemo (verujte, biranim rečima) preti da će odneti dete i živeti sama. Dete je divno, obožavamo devojčicu i u strahu smo da joj se nešto ne dogodi ako ode da živi s neodgovornom majkom. To ne bismo preživeli. Suprug i ja nismo sjajnog zdravlja, ali smo uplašeni i tužni zbog unuke. Njena majka, naša kćerka, do te mere je neodgovorna da se to ne može zamisliti, neće ništa da radi, ni oko deteta ni kućne poslove. Interesuje je samo društvo i zabava, dete baš nimalo. Ne znam šta da radim, kako da zaštitim dete dok nije kasno? Umorna sam jako, uz dete sam i danju i noću. Razgovarala sam sa ocem deteta, čak je i on nemoćan pred njenim hirovima i arogancijom i nema rešenje za budućnost deteta.

Pismo koje ste mi napisali, poštovana Očajna mama, samo je jedan deo priče. Onaj otkada se vaša kćerka ispoljava kao problematična i neodgovorna majka svoje devojčice. Nedostaje ona priča - od pre. Kako ste je gajili i vaspitavali vi, njeni roditelji, pa je ona izrasla u osobu skroz posvećenu samo svojim potrebama i željama, sa ozbiljnom nesposobno šću da napravi stvaran i kvalitetan kontakt s drugom osobom? Da li ste i pre njenog materinstva prema njoj postupali kao i sada, i bili nemoćni i slabi da joj postavite granice, umesto nje 'sklanjali' i 'čistili' njene 'brljotine', nekada u kući i školi, danas prema njenom detetu?
Ne verujem da je ona postala takva iznenada, s rođenjem deteta. Pre mi se čini da je ovaj fijasko s potpunim zanemarivanjem deteta samo još jedna karika u nizu njenih ispada i nevaspitanja koja vi niste znali ili mogli da zaustavite. Tako da ste s traženjem saveta suštinski zakasnili. Valjalo je da ga tražite još davno, kada prvi put niste uspeli da izađete na kraj s njenim hirovima i arogancijom, kada ste se osetili nemoćnom pred njom i kada ste se povukli i ostavili je da radi šta hoće. Ovo za šta danas tražite savet od mene jeste već odavno čvrsto strukturirano i formirano. Zato sada savet - nije dovoljan. Ono što ste radili dosad (i što još uvek radite) očigledno nije dalo dobar rezultat. Glumite oca i majku devojčici kojoj to niste, uz svoju kćerku koju niste u stanju da kontrolišete… sve je to već odavno prešlo podnošljiv nivo. Ono što je dobro uraditi jeste obratiti se Centru za socijalni rad koji će proučiti mogućnosti roditelja deteta za roditeljstvo i tražiti ono što je za vašu unuku najbolje. Koliko god vi i vaš muž, poštovana čitateljko, bili emotivno vezani za nju, to još uvek ne garantuje da ste i vi i cela vaša 'iščašena' situacija - najbolja sredina za njen razvoj.

Bitna razlika

Poznato mi je da kada nađe drugu, muž prema ženi postane galantan i pažljiv, a 'tragove' skriva i sa 'Njom' se sastaje daleko od tuđih pogleda. Ali, šta se dešava kada on čini sve obrnuto?
Od neiskusnog i stidljivog mladića, konformiste u braku koji je imao ružne reči za žene koje samo malo više stavljaju sebe u prvi plan, postao je pedesetogodišnjak kome je stalo jedino do hrane i pića. Zato sam se i zaprepastila kada sam čula za nju, dvadeset godina mlađu ali iskusnu i s lošom reputacijom. Vodi je na službena putovanja (uvek je još neko prisutan da to vidi). Ona mu se obraća zapovednim glasom (ja moram da pazim na ton kada nešto tražim od njega), nalazi razloge da mu zagrljajem nešto čestita (sa mnom i decom je krut). On nju poziva s recepcije, a može iz svoje kancelarije. Zbog posla su često zajedno i tada obavezno pijani.
Sa mnom je prestao da bude intiman, a i pre je to bilo retko, kratko ili prebrzo. Na početku braka sam zbog toga pokazala veliko razočaranje, ali sam se kasnije pomirila s tim. Međutim, kada dođe kući totalno pijan, on me napada zbog politike, ili zbog nečeg što su uradila deca. Čak preti i razvodom, a sutradan se ponaša normalno i ja onda sve 'zaboravim'. Od zajedničkog prijatelja sam čula kako se u muškom društvu hvali šta sve može u seksu (da ga ne poznajem, ne bih verovala) a žena iz istog kolektiva mi je rekla doslovce: 'Ma nije on nizašta. Oni su samo društvo za pijančenje'. Drugi kažu da ona sve radi iz interesa, zbog napredovanja u poslu, i da joj on u tome nije prvi. Napravila sam mu scenu, ali on sve negira, grli me, ljubi i tvrdi da sam samo ja njegova.
Zbunjena sam, ali sam u isto vreme shvatila koliko sam ljubomorna na samu pomisao da tu nešto ima. On me sada zove s posla, više ne koristi izgovore za izlazak uveče, naš život se sredio, jedino i dalje voli da popije. O čemu je tu reč?

Neki ljudi s protokom godina svog života sazrevaju, postaju mudriji. A neki samo stare, poštovana Penelopa.