Europapress Izdanja
Doktor u kući
Broj 24
Ok!
Broj 30
Stil i lepota
Male tajne filmske dive
Anica Dobra, glumica
Piše: Ivana Stepanović
Photo: Nebojša Babić
Smatram da spoljašnji izgled daleko više zavisi od gena nego do nege. Ne gajim iluziju da postoji večna mladost i da koža do kraja života može da bude lepa. Pošto živim u gradu i mnogo radim, svom izgledu posvećujem onoliko pažnje koliko mogu, a to se svodi na ličnu higijenu i osnovnu negu lepote. Retko idem kod kozmetičara jer mi najviše prija da se sama negujem. Uglavnom koristim kreme i losione za čišćenje, tu se završava cela filozofija. Sve obavljam brzo jer sam često na putu i obaveze se samo smenjuju. Danju se ne doterujem previše, koristim jedino labello i kremu za lice. Šminkam se isključivo uveče, i tad stavljam kompletan mejkap. Nisam od onih žena koje svuda sa sobom nose neseser pun šminke. U tašni mi stoji neki melem ili sjaj za usne, a ne crveni karmin koji ne odgovara mom stilu. To nije zato što je previše upadljiv, već pre zbog toga što se s jakim ružem osećam neugodno. Volim da akcentujem oči, a usne blago našminkam kako bih mogla opušteno da jedem i da se ljubim. Kad sam postala glumica, shvatila sam da mi je deo posla i da trpim da me neko drugi šminka i oblači. Trebalo je da naučim da sedim mirno dok mi stavljaju maskaru i raščešljavaju kosu. Brzo sam otkrila kako su šminkeri, frizeri i stilisti glumcima veoma važni jer im pomažu da se užive u ulogu. Šminker je na snimanju filma najbliži saradnik glumca jer je sve vreme uz njega i najbolje zna kako se on oseća. Njegova transformacija spoljašnjeg izgleda glumcu pomaže da i on napravi transformaciju karaktera. Zato glumac i šminker moraju da odgovaraju jedan drugom i budu u savršenoj harmoniji. Uloga mejkapa nije uvek da čoveka učini lepšim, ponekad je cilj da ga poružni. Dekorativna funkcija šminke nije mi više interesantna, trenutno mi je zanimljivija ta njena druga moć koju sam iskusila na snimanju filma Frau Einstein. Pet sati su me šminker i frizer transformisali u Milevu Ajnštajn koja je trebalo da izgleda kao žena od sedamdeset godina. Kad sam bila kompletno prerušena, izašla sam pred ekipu, i niko me nije prepoznao. Pošto se snimanje odigravalo u jednoj bolnici u Novom Sadu, svi su bili ubeđeni da sam pacijent koji je tu zalutao, maska je do te mere bila uverljiva. Nisam htela odmah da se odam, već sam se neko vreme pretvarala da sam bolesna baka.
