Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 24

Ok!
Broj 30

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Unutrašnji obračun

Imam 39 godina i gotovo punoletnog sina iz prvog braka. Razvela sam se sporazumno kada je on imao četiri godine. Dete je živelo sa mnom, a oca je redovno viđalo vikendom i preko raspusta. Imaju dobar odnos, ali bez preterane bliskosti. Od njegove šeste godine sam u drugoj vezi. S tim čovekom (zvaću ga suprug, iako nemam taj osećaj, možda zato što nismo venčani) nemam dece (problem je u njegovoj neplodnosti). Oboje smo fakultetski obrazovani. Ja sam radila samo povremeno (trenutno ne radim). On se bavi privatnim poslom, veoma stresnim i napornim, i zarađuje dovoljno za vrlo pristojan život i još neku uštedu. Naša veza je od početka bila nabijena jakim emocijama, tako da su se smenjivali divni periodi i periodi dubokih trzavica. Ali, sve je nekako proticalo tako, stihijski, problemi su se preskakali a ne rešavali. I tako već jedanaest godina.
Pišem vam zbog mog sina. Dobro je dete (gotovo čovek), odličan đak svojom zaslugom i željom. U društvu je prihvaćen, profesori ga vole. Nije zahtevan (u smislu trošenja novca i kupovina). Od svih pubertetskih opasnosti 'zakačio' je samo cigarete. Ja s njim imam jako dobar odnos pun poverenja, tako da nema potrebu ni da laže. Problem je, dakle, u odnosu mog sina i supruga. On je u suštini veoma dobar čovek, izuzetno pošten i veoma otvoren s jedne strane, ali je s druge prilično nezreo, nesiguran i nerešenih odnosa sa sopstvenim roditeljima, koji su ga, blago rečeno razmazili i vaspitali tako da bude potpuno nesamostalan u donošenju odluka (uvek mora da se posavetuje s nekim), a pri svemu tome strašno je egocentričan. Njegov odnos prema mom sinu je (kao i sve u njegovom životu, uostalom) pun kontradiktornosti. S jedne strane je veoma brižan, a onda očekuje od njega bezmalo slepu poslušnost, savetovanje za svaku iole bitnu stvar ili postupak. To je u biti njegov način 'vaspitavanja', verovatno prenet i usvojen porodični model, bez uvažavanja karaktera, ličnosti i same zrelosti mog sina. I sve je zavisilo od njegovog raspoloženja. Kad je veseo, sve mu je oprošteno, a kad je nervozan i najmanja 'greška' dovodi ga do besa. Fizičkih kazni nije bilo, ali svako nepoklapanje s njegovim očekivanjima dovodilo je do vike, uvreda, beskrajnih predavanja i slično, a sve se tumači kao atak na njegovu ličnost, bezobrazluk i nepoštovanje. U kaznama je prestrog a nedosledan, u nagradama neumeren. Prepirke između supruga i mene su sa sinovim odrastanjem bivale sve češće, i sve češće je razlog bilo moje neslaganje s njegovim postupcima prema sinu. Svađali smo se uglavnom noću misleći da sin spava, a kasnije mi je on rekao da je mnoge naše svađe čuo, ali nije to pokazivao. A bilo je gadnih reči sa obe strane i pretnji s njegove (naravno, nisu se ostvarile), ali je sin često bio u strahu za mene. Jedan jedini put me je suprug ošamario a on je slučajno u tom momentu naišao i video (imao je 10-11 godina).
Smenjivali su se, dakle, periodi idiličnog života i žestokih svađa, koje su sa odrastanjem sina i njegovom potrebom za osamostaljivanjem postajale sve duže i češće, a povodi sve besmisleniji (na primer, sin nepristojno sedi, ili nije pojeo sve iz tanjira, ili neka slična stvar). A kada je pre godinu-dve počeo da mu se suprotstavlja, e onda su tek nastali pravi problemi. Suprug je umeo da bude besan i ljut i po nedelju dana, osoran i prek, a onda bi počeo da vadi fleke napadima darežljivosti i ljubaznosti. Iz razgovora sa sinom saznala sam da on često sebe krivi za neke naše svađe, i ne uspevam da ga ubedim da je on ponekad samo povod, a da su razlozi neslaganja mnogo dublji. Ono što me je, međutim, duboko zabrinulo i nateralo da vam pišem, jeste nešto što mi je sin rekao pre nekoliko dana, posle njihove poslednje svađe. Tom prilikom je prvi put reagovao tako što je besan izašao iz kuće da prošeta i vratio se posle sat i po. Prvi put sam ga videla toliko besnog i uznemirenog. Sutradan mi je prilično razložno, mada uznemireno, rekao da je vozeći se autobusom zamišljao situaciju u kojoj fizički nasrće na mog supruga, gurne ga tako da on udari u ivicu stola i pogine. Zatim on (sin) uzima nož, seče se nekoliko puta po ruci i skače kroz prozor da bi se ubio. U prvom momentu sam bila jako iznenađena i zbunjena. Potom mi je ispričao da je i ranije, u trenucima besa, zamišljao situacije u kojima je jako agresivan prema drugima ili prema sebi. Prvi put se to desilo kad je imao devet ili deset godina-posle svađe s drugom - zamišljao je da je poubijao sve školske drugove. Kasnije se javilo i samopovređivanje (u tim zamišljenim situacijama). Ostala sam za trenutak bez reči. Jako sam zabrinuta.
Posavetujte me šta da preduzmem da se duša mog deteta oslobodi takvih strašnih muka. Odakle da počnem? I ranije sam pokušavala da supruga navedem da odemo u savetovalište, ali bezuspešno.

Ono što opisujete kao tešku i komplikovanu narav vašeg 'supruga', poštovana čitateljko, ipak jeste i mnogo više od toga. To što nikada nije tukao ni vas ni vašeg sina (osim onog 'slučajnog' šamara kojim vas je počastio
pre više godina i to - baš poučno - tako da to vidi i vaš, tada desetogodišnji sin) - ne znači da sve ovo vreme nije prema vama dvoma bio intenzivno agresivan. I to ne tako što bi vas udario, već time što vas 'gnječi' neprekidnim svađama, kontrolama, komentarima, naglim promenama ćudi i raspoloženja, popovanjem, kritikovanjem, pridikovanjem… Grozno. Vidljivih groznica nemate ni sin ni vi. Samo neprekidna i maskirana agresija koja svakoga dana već jedanaest dugih godina drobi i mrvi dušu i psihu vašeg sina. Nije ni čudo što on zamišlja takve agresivne slike. Budući da je još kao mali odlučio da ćuti i trpi neprekidne psihološke udarce vašeg 'supruga' - a da biste vi imali muža - on je svoje prirodne reakcije besa okrenuo na jedinu stranu gde mu je to bilo moguće. Na sebe samog. A pošto nije smeo da se javno buni, svađa i suprotstavlja, onda je te 'obračune' izvodio unutra, u svojoj mašti. Sve to govori o dugom i mučnom trpljenju u kome se on formirao kao osoba i o cenama koje je morao da plaća da ne bi još više razjario 'stalno besnog'. Verujem da vaš suprug odbija da ide u savetovalište. Oni koji drugima prave probleme tako najčešće i čine. Ali je važno da tamo pošaljete - svoga sina. Da u bezbednoj i poverljivoj atmosferi i sredini može da sagleda svoje frustracije i da uz tuđu pravu pomoć počne da raščišćava sav taj bes i jed koji su se nakupili u njegovoj duši. Tako mladoj, a već toliko namučenoj.

Teret sreće

Imam 22 godine, on dvadeset četiri i trudna sam već pet meseci. Priprema svadbe je pri kraju, znamo i da ćemo živeti kod njegovih. Sve bi trebalo da je divno, ali je meni mnogo teško otkada sam u drugom stanju. Nisam bolesna, svi rezultati su mi dobri, ali je i fizički i psihički nekako mnogo veliki pritisak na mene, najviše što svi imaju nešto da mi zabrane, posavetuju me ili podsete da to moram obavezno, i sve tako nekako. Smučilo mi se, a još me čeka skoro pola trudnoće, dosta jedem i već sam se prilično ugojila. Mnogo sam nervozna i često plačem. Šta da radim da se sredim, sada treba da sam najsrećnija u životu, a ja ovako?

Sreća, poštovana Stano, često nije ni lepa, ni laka. Naprotiv. Uma da bude vrlo zahtevna prema nama, da traži od nas mnogo toga - i fizičkog i emotivnog, da nas iscrpi i pritisne, da nam nametne nove zadatke za rešavanje i teme za razmišljanje.
To ne znači da zbog toga što je tako naporna, sreća manje vredi, da i nije prava sreća. Ne! Samo je ne izjednačavajte s 'Lako ćemo'. Jer sve prave i vredne stvari puno nas koštaju. I fizički i psihički. Zar ne, Stano?