Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 24

Ok!
Broj 30

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Rubikon

Imam 31 godinu. Pre devet godina sam se udala, za razliku od žena koje se udaju iz velike ljubavi, iz velike strasti. To sagledavam sada, tada sam naš odnos zvala ljubavlju. Naravno, bila sam trudna. Na završnoj godini fakulteta. On je trinaest godina stariji od mene. Činilo mi se da je univerzalni poznavalac života, da zna sve o svemu. Bili smo u vezi oko godinu dana pre nego što sam zatrudnela, što je on, inače, želeo od prve noći koju smo proveli zajedno. Dobili smo divnog dečaka koga oboje mnogo volimo. Ja sam završila fakultet i zaposlila se. Da li je potrebno da kažem koliko je bilo truda i odricanja da, potpuno sama, bez ičije pomoći (roditelji su mi iz unutrašnjosti, a svekrva nije baš zainteresovana), izađem na kraj sa svim obavezama koje su se odjednom pojavile u mom životu? On je od početka bio divan otac našem detetu. I loš muž. Potcenjivao je sve što je meni bitno - moj rodni grad, porodicu, fakultet… Sve je bilo zavijeno u formu želje da mi pomogne da osvestim ko sam i šta sam, da ja, u stvari, nemam naročite veze sa svojom sestrom i majkom, već da sam nešto mnogo više, lepše, bolje od njih. Uradio je sve što je mogao da dete ne bude vezano za moju majku i sestru (otac mi je umro godinu dana posle moje udaje), ali uzalud - on ih ipak voli. Seks je nestao iz naše veze čim je dete rođeno, jer ga, kako kaže, nisam zavodila na adekvatan način.
Prolazila sam kroz različite faze u odnosu s njim - posipala se pepelom, aminovala svaku reč, bila u tihom buntu, a o rečima i suzama koje sam prosula objašnjavajući da nije u pravu u određenim situacijama (recimo, da šaljem novac mojoj majci) da i ne govorim. Prošle godine u aprilu izrekla sam kako više ne želim da živim s njim. A sa njim sam i sada. Postala sam jedna od žena koje su mi uvek bile smešne - one što se razvode celog života. Sve se odugovlači jer je on prvo počeo da kuka, plače i moli. Pa da ucenjuje - time da ću uništiti srećno detinjstvo našeg sina i njegov život jer on nema razloga da živi ukoliko nas troje nismo zajedno. Pa da preti - da ne očekujem nikakvu pomoć od njega, ni fizičku ni materijalnu kad jednom odem. Deklarativno - spremna sam na sve - da budem sama s detetom, podstanar sa skromnom platom. U praksi - ne odlazim. Zašto? Pomozite mi da otkrijem. Otkrivam u sebi sažaljenje, koje, svesna sam, on ne zaslužuje. Javlja se i krivica jer je on, eto, uložio godine života u mene, bio uz mene kad sam završavala fakultet, zbog mene nije otišao u inostranstvo, a ja sad tako vraćam?
Očajnički želim muškarca uz sebe. Onog uz koga ću imati leđa, a ne grbu. Nerviram se jer najbolje godine mog života prolaze u ništavilu. Zašto onda nemam snage da ostavim svog muža?

Mi jedni za druge nismo vezani samo jednim osećanjem, poštovana Ana, već celim mrežama odnosa koji su često međusobno i protivurečni. Takođe, brak nije samo stvar ljubavi već i drugih, manje poštovanih i priznatih emocija, mnoštva strahova, na primer - od napuštanja, bede, samoće. U igri su i osećanja krivice, zahvalnosti, poštovanja, prezira, sažaljenja… Uz sve to idu i razne vrste navika, komfora i poznatosti situacije. Kada sve to začinimo i velikim količinama inertnosti, onda razlaz i razvod često postaju teške odluke. One ka kojima baš i ne hrlimo već pre gledamo da ih izbegnemo. Makar i time što ćemo ih svakoga dana odložiti za sutra. I tako - doživotno.
Očigledno, dug je put od toga da nešto ne želite (da živite više s njim) do toga da nešto i učinite (da se razvedete). Emocije i ponašanje imaju međusobne veze, ali one nisu automatske i uvek direktne. Pogotovu kada su i same emocije pune protivrečnosti - kao što su to kod vas - onda pola dana pakujete kofer za odlazak, a drugi deo dana taj isti kofer otpakujete.
Imajte strpljenja prema sebi. Istina je da se sam čin razvoda odigra u kratkom vremenu, ali razvod, u stvari, nije trenutak već proces. Nešto što se često i dugo 'kuva' u nama pa ponovo 'hladi' i tako mnogo puta naprednazad u nama samima. Tek kada se, posle mnogo takvih pokušaja, dostigne ona kritična masa nakon koje nam postane neizdrživo - ali baš! - tek tada smo spremni da od emocije 'više ne želim da živim s tobom' krenemo da se tako i ponašamo.
Vi tu tačku preokreta još uvek niste dostigli, poštovana Ana. A kad ćete? To ne znamo.

Ili vuci, ili ovce

Pišem vam u nadi da ćete mi pomoći da razrešim jednu veliku moralnu dilemu. Imam 25 godina, u roku sam završila fakultet koji sam želela, radim posao koji volim. Do sada sam sve probleme, a bilo ih je zaista mnogo, rešavala razumom, snagom volje, i, naravno, uz podršku roditelja koji su nam (bratu i meni), bez obzira na standardne nesuglasice, nesebično dali svoju ljubav. Zbog toga smo im večno zahvalni.
Pre 13 godina imala sam tešku povredu noge i više operacija, ali zahvaljujući podršci najbližih, jakoj želji i redovnoj fizičkoj aktivnosti, uspela sam da se izborim s posledicama koje takvo stanje donosi.
Već šest godina imam divnu vezu s, pre svega, dobrim i inteligentnim čovekom. Uskoro treba da se udam za njega i mislim da ću ga zauvek (ako je to moguće) voleti. Problem je u jednoj stvari koju sam davno spoznala, ali tek nedavno sebi priznala, a to je da me privlače žene. Možda bih sve to uspela da potisnem, da pre sedam meseci nisam imala kratkotrajnu avanturu (dva meseca), s nazovi prijateljicom, koja me je skroz izbacila iz koloseka. Potpuno sam izgubila glavu. U nekoliko navrata sam pomišljala da prekinem s dečkom (iako ga svim srcem i u svakom pogledu volim). Devojka je prekinula sa mnom shvativši da je sve uzelo maha, i ne želeći da u bunilu donesem odluku zbog koje ću se kasnije kajati. Obe smo patile, možda iz različitih razloga, ali čovek sve preboli. Više ne osećam ništa prema njoj, ni ona prema meni. Ne mislim da sam pogrešila, niti se kajem, ali me je sve to navelo da razmislim da li sam fer prema tom čoveku. Svoj budući život mogu da zamislim s njim, divno se slažemo, seks je savršen, pa ipak tu je ta moja tajna, tj. laž. Nikada pre nisam ga prevarila, i znam da ne mogu biti ni s jednim drugim muškarcem osim s njim, ali za žene ne garantujem.

Možda bi vam bilo uputno da ne žurite sa udajom, poštovana čitateljko. Izgleda da kod vas još uvek traje upoznavanje i razotkrivanje same sebe i bilo bi dobro da uzmete još vremena u kome ćete izvesnije shvatiti ko ste tačno, šta ste i od kakvog ste 'materijala' zaista sazdani. To je važno za sve ljude, a za vas naročito, jer se toliko puta pokazalo da življenje života kontra naše istinske prirode donosi mnoge nevolje, kako nama, tako i onima koji su nam najvažniji. Baš kao i laganje i življenje nekih dvostrukih života. To - možda - na kratke staze izgleda kao moguće i korisno rešenje. Po onom glupom principu gde su, navodno, i vuci siti, i ovce na broju. Samo što toga, u stvarnosti - nema. Il’ su vuci siti, il’ su ovce na broju. Pre ili kasnije, računica počne dramatično da se ne slaže.
Zato bih, na vašem mestu, dala sebi još vremena i prilike da upoznam samu sebe i svoju pravu prirodu po pitanju seksualnosti. A onda, dalje? Razni ljudi bi se, moguće je, odlučili za različita rešenja. Ja bih, ipak, glasala za ono gde čovek živi u skladu sa sobom i svojom istinskom prirodom. Pa šta košta - nek košta.