Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 24

Ok!
Broj 30

Kuhinja Borisa Milivojevića

Bravure zavodnika s keceljom

Popularni glumac, voditelj emisije Ručak na lepe oči, devojke obara s nogu modernim salatama i kung-fuom pored šporeta, strast s kojom priprema jelo meri njegovom ljutinom, a pošto je od malih nogu kod dve bake primao lekcije iz kuvanja i muvanja, ne predstavlja mu problem da svake nedelje pred kamerama zavede po jednu ženu

Piše: Ivana Stepanović
Photo: Marija Ćalić

Kuvanje i muvanje su za Borisa Milivojevića oduvek bili povezani. Po njemu je besmisleno spremati špagete ukoliko neka devojka ne dolazi u goste. Ipak, nikad nije presudno ono što je u tanjiru, žene uglavnom s nogu obara njegov šarm, mahanje krpom i žongliranje tanjirima. Pošto mu je to glavni adut, ne razočara ih ni kad im servira zagorelu musaku.
Boris je učenik stare beogradske škole udvaranja. Kad je kao tinejdžer počeo da izlazi u kafane sa društvom, bilo je pitanje časti smuvati devojku iz prvog pokušaja. To se uglavnom radilo pažljivo odabranom šalom, a on je kao teško naoružanje za osvajanje srca patentirao i pripremanje klope. Zato nije slučajno što je baš odabran za voditelja televizijskog šou-programa Ručak na lepe oči: zadatak mu je da u svakoj epizodi šarmira novu ženu, spremi joj neki egoztičan obrok i ubedi je da u gostima ostane malo duže. Uspeo je da opovrgne teoriju po kojoj muškarci dobro spremaju hranu samo ako su profesionalni kuvari, primenjujući taktiku kuvanja sa žarom. Ipak, moglo bi se reći da je za ovakve akcije obučavan od malih nogu. Dve bake, jedna iz Šumadije, druga iz Vojvodine, još u detinjstvu su od njega napravile ozbiljnog gurmana.
- Učio sam da kuvam od malih nogu, gde god se pravila klopa, prisustvovao sam i gledao kako se to radi. Obe kulinarske tradicije podjednako su mi odgovarale. Od šumadijskih specijaliteta najviše sam voleo pogače s mnogo kvasca. Na osnovu stečenog znanja kasnije sam osmislio recept za domaće tortilje. Kad je reč o vojvođanskim gurmanlucima, omiljen mi je pasulj s rezancima. Voleo sam i pitice od testa sličnog onom za palačinke, nafilovane raznim slatkim i slanim nadevima. Ovaj deo odrastanja uticao je i na moju fizičku konstituciju: kao vrlo mali bio sam žgoljav, ali posle prve višemesečne terapje prežderavanjem, u Vojvodini, potpuno sam se promenio. Bake su me terale da jedem više nego što sam mogao, pa sam, poput aktivnog sportiste, stalno prevazilazio sopstvene mogućnosti. Lepo su me vaspitale, trudile su se da me nauče bontonu za stolom, što mi je u početku išlo teško. Dugo nisam mogao da se naviknem da jedem uz pomoć escajga, hrana mi je bila slađa kad koristim samo prste.
Iz želje da izazove revoluciju u oblasti gastronomije jedno vreme se bavio kreiranjem nemogućih recepata. Ti poduhvati su uglavnom ismevani.
-

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.