Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 24

Ok!
Broj 29

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Poslušno dete

Imam 23 godine i problem s ljubavnim životom, zapravo uopšte ga nemam. Na četvrtoj sam godini fakulteta, zadovoljna sam svojim uspehom. Imam divnu porodicu s kojom se odlično slažem i prijatelje koji me prihvataju takvu kakva jesam. Jedino ljubav ne funkcioniše. Momci nikada nisu obletali oko mene, niti sam ih interesovala. Od najranijeg perioda nisam se snalazila u tim muško-ženskim odnosima. Pre pet godina nekoliko meseci bila sam u vezi s momkom koji me je bez reči ostavio i otišao. Jako sam ga volela. To nikada nisam prebolela i otada sam izgubljena. Nakon nekog vremena ponovo smo stupili u kontakt, na njegovu inicijativu. Bila sam iznena đena, ali mi je prijalo. Za njega bih sve učinila (u okviru zakonskih i moralnih normi). Na svaki način sam mu stavljala do znanja i pokazivala svoja osećanja, ali bilo je da on 'niti kosku glođe, niti je drugom daje'. Uvek sam se čvrsto držala svojih principa, nisam se pretvarala i sebe sam prihvatala onakvu kakva jesam, ali me zato, valjda, drugi nisu prihvatali. Mislim da je bolje nastupati iskreno. To mi često pravi probleme jer okolina nije baš uvek otvorena za takve ljude. Uvek sam funkcionisala po principu 'školu završiti, dobro se udati', ispunjavala tuđa očekivanja iz straha da ih ne razočaram. To me je nekad dovodilo u konflikt sa sobom. Zbog tog momka sam zapala u depresiju i doživela strašne trenutke. On se nije uvek lepo ponašao prema meni, ali sam zbog njega gazila sopstveni ponos i principe. Zbog njega mi je moj život delovao besmisleno, dosadno i glupo. A on bi, kao i ostali (nije ih bilo puno, neki bi rekli jedva nešto) odlazio odjednom. Samo bi prestao da se javlja. Uvek sam se pitala čime ih to teram od sebe. Moj život je jednostavan, bez trzavica, nikada nisam izašla iz svog mesta. Monotonija i ustaljenost je dobra, rekli bi neki, ali ja sam nesrećna i depresivna, iako stvarnih problema nemam, što me još više deprimira. Ljubavni neuspesi su mi ozbiljno narušili samopouzdanje i psihičko zdravlje. Inače mislim da sam lepa, visoka sam, dobro građena, brineta. Formirana sam i zrela ličnost, ali to ne pomaže. Naprotiv, problem postaje sve veći. Ne znam kako da pomognem sebi, ali trudim se iz sve snage da izađem iz tog psihičkog haosa jer život prolazi kraj mene. A ja nisam sve mlađa. Nikada nisam odlazila na žurke, ludovala, provodila se s društvom. Uvek sam bila uzor. Na neki način sam to i volela jer sam bila svoja, različita od ostalih. Ali to je teško održati u društvu, pa sam nekako odskakala. Prema muškarcima sam, kažu, isuviše stroga, odsečna, nekad i neljubazna. Drugi kažu da imam visoke kriterijume ili, opet, da sam baksuz. Ja samo znam šta hoću i ne zahtevam od života kule, gradove i prinčeve na belom konju, već nekog sličnog meni. Ali, ja za muškarce ne postojim. Beže od mene glavom bez obzira. Mislim da sam ukočena i da im se ne sviđa stvarna ja, mada nekad ni sama ne znam ko sam. Ali, otkrila sam sebe, mada i dalje ne znam gde grešim. Najviše želim da prebolim tog momka i krenem dalje, jer umirem, a da mi nije ništa. Hoću da se osetim živom i da imam nekog kraj sebe. Želim pravu vezu koju nikada nisam imala, a najvi še porodicu, decu. Kako da bar delimično živim kako želim, da imam vezu i da emotivno budem stabilna? Ne znam kako da sebi pomognem jer me konfuzije, depresije i uludo prolaženje života izluđuju kao i izjava tipa 'budi strpljiva, ljubav će doći'. Čekam je već deset godina, umorila sam se da budem posmatrač tuđe ljubavi, sreće. Hoću da se osetim živom, hoću ljubav, strast, avanturu, da me muškarci vole, žele, da budem srećna, a opet svoja, i da imam unutrašnji mir. Zašto je moj odnos s muškarcima tako komplikovan?

Da bih vam odgovorila, poštovana Izgubljena, zamoliću vas najpre da još jednom pažljivo pročitate svoje pismo. I da uočite kako je u njemu skoro svaka naredna rečenica u potpunoj suprotnosti sa onim što ste o sebi i svom poimanju života napisali u onoj koja joj prethodi. Pa tako u istom pismu o sebi tvrdite da ste zreli, stabilni i izgrađene ličnosti, a onda da ste nestabilni, skloni depresiji i da o sebi ne znate ništa. Opisujete sebe kao posebnu i svoju, kao osobu koja se čvrsto drži principa, a onda kažete da ste već godinama s momkom koji se bez reči objašnjenja pojavljuje i odlazi, kako mu drago… I još pored toga pišete o sebi na taj, isti protivrečni način. Koliko vas, u stvari, ima? Dve? Gde jedna izriče krute stavove slične parolama i papagajski ponavljanim frazama, a u narednoj rečenici ova druga sve to demantuje i ustvrdi sasvim suprotno. Nikakvo čudo onda što se osećate tako izgubljeno i zbunjeno, poštovana čitateljko.
Možda grešim, ali sve mi nešto liči na to da ste rođeni i ceo svoj dosadašnji život proveli u istom, manjem mestu, da nikada nigde van kuće i škole niste ni mrdnuli, da su vas roditelji vaspitavali redovno istim parolama koje nemaju mnogo veze sa stvarnim životom. 'Samo ti uči, a momci će doći kad im bude vreme'; ’samo ti budi strpljiva, ljubav će već doći'. Hoće - đavola! To uopšte ne ide tako! U realnom svetu nema toga da vi budete dobra i poslušna devojčica i s 23 godine, a da vam onda život za vaše čekanje i pasivnost pošalje nagradu u obliku nekog zgodnog momka i čarobnog ljubavnog života. Kako da ne!?
Zato kada čitam o tome kako ste nesrećni, a u sledećoj rečenici ste ponosni jer možete svima da budete uzor, pitam se - kome to? Babama i dedama, možda? S takvom pasivnošću, neiskustvom i strahovima od onoga što prolazi vaša generacija - na najboljem ste putu za dežurnu usedelicu vašeg malog mesta.
Bojim se da predugo čekate, poštovana čitateljko, da već jednom uđete u pubertet. Da počnete da izlazite s vršnjacima, zaljubljujete se, plačete i smejete se svojim iskustvima, ostavljate i budete ostavljani… i još milion stvari koje je do sada, do dvadeset i treće godine, već trebalo da probate i prođete. Ovako se čini da ste iz nekog razloga u svom emotivnom razvoju zastali pre tog famoznog puberteta i ostali, sve do danas, u stadijumu poslušnog i zbunjenog maminog i tatinog deteta. Zato ćete ili odustati od svog elitizma da ste vi nešto sasvim posebno u odnosu na vršnjake, ili ćete još dugo, možda i zanavek, ostati s roditeljima kao mala devojčica. Jako ponosna, dostojanstvena, bolja od drugih, uvek različita i samo svoja… I sasvim nesrećna i izgubljena u svemu tome, naravno.

Jednostavna računica

Brine me ponašanje moje kćerke. Dobra je i poslušna devojka, u školi nema problema, ali u svemu odskače od drugarica - i to kod njih izaziva zavist. Odgajana je strogo pa o svemu vodi računa, a onda drugarice to ironično komentarišu. Ali, mene brine nešto drugo. U kući često zatičem nove stvari za koje nije dobila novac, a i sakriva ih. Da nije kleptomanka, jer tu ima i nepotrebnih stvari?
Muž kontroliše džeparac koji joj dajem mada je to minimalno. U ranom detinjstvu smo među njenim čestitkama našli i tuđu, a onda ju je muž naterao da je vrati uz izvinjenje. Mislim da joj je to teško palo. O čemu se, zapravo, radi?

O čemu god da se radi, poštovana čitateljko, ne može biti dobro. Kada mlada devojka ima stvari za koje ne dobija novac od roditelja - i još ih skriva - onda nije teško sabrati činjenice i zaključiti odakle bi to sve moglo da potiče. Kažem, nije to teško shvatiti, ali iz nekog razloga vama to, poštovana Medena, očigledno - jeste. Toliko da ste mi odlično opisali i situaciju i problem. Samo “dijagnozu” niste mogli da postavite. Taj korak ste prepustili meni. Nije retkost da roditelji deteta koje ispoljava neku vrstu značajnih problema pate od svojevrsne obnevidelosti. A sve je tu, ispred njih i prosto bode oči, samo oni nikako da saberu dva i dva, podvuku crtu i napišu rezultat. Slično kao i u ovom vašem slučaju: mlada devojka s minimum džeparca ima mnogo više stvari nego što bi joj to njen novac dopuštao, te stvari i krije, a inače je poslušno dete pod strogim vaspitanjem. Zaista, što ste rekli vi, poštovana čitateljko, o čemu li se tu, zapravo, radi?