Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 24

Ok!
Broj 29

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Jedina kompetentna

Pišem vam jer ne znam kome da se obratim, a i da ima neka služba za to, opet ne bih, jer ne želim da iko sazna za moj problem. U današnje vreme, kada je toliko ljudi, i to s fakultetom, bez posla i praktično na ulici, ne bih rizikovala da zbog moje žalbe izgubim radno mesto. Radim u privatnoj firmi (srednja stručna sprema) gde je direktor pravi Balkanac. Često viče, preti otkazom za najmanju sitnicu (kako on kaže 'Sad će da radi pedala'), vređa nas, zove pogrdnim imenima. Već mi je muka od njegovih 'masnih viceva', komplimenata gde se sve vrti oko seksa, pa toga kako je neku od nas sanjao, te da li su mi podočnjaci od muža pa će ga on zvati da ga izgrdi (on upotrebi reč koja se kaže i za seks) što mi ne daje da spavam te na poslu ne mogu da zadovoljim njega, šefa. I sve takve neke gadarije, koje ne mogu ni da vam navodim, začinjene pohotljivim 'ho-ho-ho' i 'haha-ha'. Ne znam šta je gore, kada je besan, pa urla i vređa, ili kada je kao raspoložen, pa nas žene samo grli i tapše po kolenu. A tek kada počne da se hvališe i prepričava svoje seksualne uspehe. Neke od žena u firmi prihvataju taj njegov stil i odgovaraju mu na sličan način, ali mene to stvarno potresa. Imam muža i malo dete, pa moram da trpim. Žalila sam se mužu više puta, ali on kaže da ćutim i radim, plata i nije neka, ali šta bismo tek bez nje. I tako ostajem zauvek tu. Pišem vam da mi date savet kako da me to ne uznemirava i ne sekira. Već dugo ne mogu noću da zaspim jer sam u panici što ću se, kad svane, ponovo vratiti tamo. Nervozna sam, ruke mi se tresu, bojim se da ne poludim.

Ono što vi tražite od mene, poštovana Nataša, spada u domen nemogućeg poduhvata. Kako da vam nešto, što je samo po sebi odvratno, to više ne bude. To je slično kao kada biste ležali na onom krevetu od dugačkih i oštrih eksera (na kome leže fakiri) i tražili od mene da vas to - ne boli. A da pri tome ne postanete fakir. Naročito mi je nemoguće da vas tome naučim zato što ono što vas u svemu tome boli i razjeda nije samo plod vaše umišljenosti i razmaženosti, već je poznato i priznato kao mučno. Toliko, da je ušlo u zakone mnogih zemalja kao ozbiljan oblik uznemiravanja i maltretiranja. Naravno, i tamo se jako teško dokazuje, naročito ako 'žrtva' ćuti i prikriva. Ona se stidi i oseća krivom za zlostavljanje koje je pogađa. Ona, umesto zlostavljača.
Vaš problem je dodatno uvećan i cementiran time što nemate nikakvu zaštitu od svog muža, niti barem njegovu podršku da se sami zaštitite. To čemu vas on podučava svodi se na devizu 'ćuti i trpi'. A od nje do nesanice i ruku koje se tresu - mali je korak.
Kada već ne možete da se oslonite na muža da biste izašli iz ove svoje agonije, nema vam druge nego da se za takvu dozvolu obratite onoj koja je najkompetentnija po pitanjima toga šta je za vas, a šta ne. Dakle, sebi samoj. Vi ste ta koja može i ima prava da vam naredi da dižete sidro iz te firme koja više liči na neku pijanu i razularenu balkansku krčmu. Za ne bog zna kakvu platu zaista ne vredi ni ginuti, ni ludeti. Takvu i toliku zaradićete već i sami, makar prali prozore ili mesili kolače za poznanike.
A svi oni koji vas nagovaraju da ne napuštate svoj 'posao snova'… Neka oni sami odu tamo da rade.

Nije do Boga

Umetnička sam priroda (pisac - s dve druge nagrade za priče), srednjih godina, plavuša (zato često pod stereotipnim vrednovanjem primitivnih i sitnih duša). Ohola nisam, već realna i smatram da istina uvek boli one kojima se saopšti, a ja sam, na svoju nesreću, u ovozemaljskom životu istinoljubiva, prezirem licemere i lažove. Bila sam član 'Mense' i veoma mi je teško da nađem srodnu dušu, bilo u ljubavi ili prijateljstvu. Potpuno sam normalna, sklona muškom polu, veoma, veoma nesrećna i usamljena (razvedena, bez dece). Volim klasičnu muziku i rok (inače sam rok generacija), živim u velikom gradu. Volim ljude, društvo, obožavam životinje i ne razumem zašto mi Tvorac ili svemirska Pravda na moje dugogodišnje molitve ne 'odgovara'. Čitala sam Bibliju još u mladosti i tamo izričito piše: 'Nije dobro da je čovek sam'! Znači, analogno tome, iako sam privlačna, intelektualka i umetnička duša - meni taj Bog ne da ono što mi je najpotrebnije - srodnu dušu. Ne tražim zamak u Škotskoj ili princa na belom konju, tražim skromnog čoveka umetničke prirode, sličnih shvatanja kao ja, makar imao i osamdeset godina - ja imam oko 50 (ali izgledam mnogo, mnogo mlađe zbog duhovnih i moralnih kvaliteta koji me ispunjavaju jer mi je duša čista). Pomišljam da sebi oduzmem ovaj besmisleni život, jer četiri zida u mom velikom stanu ne mogu mi biti uteha kad nemam s kim da podelim ono što znam a svoju plemenitu prirodu ne mogu da pokažem nekom i ulepšam mu dane ili noći. Pokušala sam da preko oglasa nađem srodnu dušu - još više sam se razočarala. Javile su mi se osobe ispod mog nivoa - propalice, pijanice, razni lovci na ono što imam i seksualni manijaci. Bila sam toliko slomljena i utučena da mesecima nisam mogla da dođem sebi. Nikad u životu nisam popila sedativ, a neki od tih koje sam upoznala su 'bensedinci' i na moj užas već prilikom prvog susreta hvalili su se time. Draga Marta, ja nisam ohola, već realna. Šta će meni zavisnici od bilo čega?
Mislim da je moj život sličan onom citatu iz Danteovog 'Pakla': 'Ostavite svaku nadu vi koji ulazite'. Čemu da se nadam osim užasnoj samoći do kraja zemaljskog bitisanja. Zašto je život prema meni tako surov? Zašto sam rođena s visokim koeficijentom inteligencije i darom za pisanje, kad mi je to donelo neizrecivu patnju? Znam žene iz komšiluka, lakog morala, fizički ružne i ograničene u svakom pogledu, koje imaju muževe, dobre i lepe, a meni se podsmevaju s krajnjom ironijom :’Vidi onu umetnicu, džaba joj lepota i pamet, kad je niko neće!’ Time ću završiti.
P. S. Volela bih da doslovce objavite ovo moje pismo, poštovana Marta, neka ljudi čitaju. Nek se vidi da pravde na zemlji nema. Dno i talog ljudski živi dobro i srećno - i što manje padeža, više para, negde pročitah.

Žao mi je, poštovana čitateljko, što dosad niste pronašli svoju 'srodnu dušu' i što živite u samoći koja vas razjeda. Istina je da nije baš tako lako naći onog Pravog, da je za to potrebno i onih sudbinskih baš kao i naših, ovozemaljskih intervencija. E, sada, ponekad nam je, pri ponavljanim neuspesima, nekako najjednostavnije i najlogičnije da kažemo 'Ja sam uradila sve što je do mene - mlada sam, zgodna, plavuša, vrlo inteligentna, situirana, umetnička duša. Mora biti da je onaj drugi plan odgovoran za moju samoću. Kriv je - Bog. On i oni jadnici - bensedinci koje je stvorio'.
Verujem da na sličan način mnogo ljudi na ovoj planeti proklinje Boga, a njegovoj navodnoj surovosti pripisuju izvor svojih patnji i stradanja. Ali, pošto ja nisam Njegov advokat - niti smatram da je Njemu isti potreban - i dalje verujem u ono da je 'karakter čovekova sudbina', odnosno da ono šta je i kako je postavljeno u nama samima umnogome određuje i oblikuje naš život i odnose s ljudima. Razume se - i one ljubavne. Pa se tako najčešće ispostavlja da je od visine genijalnog koeficijenta inteligencije mnogo važnije da li smo dovoljno držani u naručju kao beba i da li smo odrasli u kući gde je stanovala ljubav, ili pak u onoj gde je neko omalovažavao i potcenjivao onog drugog. Taj naš kapacitet za bliskost, povezanost i zajedništvo velikim delom zavisi od toga kako i s kime smo odrasli. I mnogo je presudnije za nalaženje naše 'srodne duše' nego što su to svi Mensini testovi ili književne nagrade.