Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 24

Ok!
Broj 29

Sećanja Ivana Štajnbergera

Maska zadovoljstva teoretičara katastrofe

Poznati psiholog se bavio košarkom, hemijom, pevanjem i izradom radio-aparata; prešao je put od mladića koji je želeo da se upiše u Ginisovu knjigu rekorda do profesora na fakultetu, a suprugu Veru još nije do kraja upoznao iako su u braku pedeset godina

Piše: Ivana Stepanović
Photo: Branko Pantelić i privatni album

Ivan Štajnberger je pesimista sa osmehom. Ponekad je ogorčen kao Diogen, čuveni cinik iz stare Grčke koji je sa svetiljkom usred dana tražio čoveka. Veruje u teoriju katastrofe i misli da je smak sveta neminovan zbog samih zakona fizike, ali svoja tmurna predviđanja izlaže isključivo u kafani, u veselom društvu, pa ga mnogi i ne shvataju ozbiljno.
Uprkos činjenici da je godinama sanjao o tome da radi u laboratoriji, jer se divio hemijskim formulama i jedinjenjima, Ivan Štajnberger je postao uspešan psiholog. Dok je bio srednjoškolac, osorno je tvrdio kako psihologija nije nauka i kako je uzaludno baviti se ljudskim ponašanjem. Najambiciozniji i najtvrdoglaviji bio je kad je planirao da se upiše u Ginisovu knjigu rekorda. Igrom slučaja prijavio se baš na studije psihologije i to ne zato što se predomislio. Ni Frojd ni Jung nisu uspeli da ga šarmiraju. Učinio je to samo zbog dobrog društva. U rekordnom roku postao je profesor na fakultetu i ekspert za inženjersku psihologiju. U dva mandata je bio prodekan na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a bio je i kandidat za prorektora. Objavio je veliki broj naučnih radova, a jedno vreme je radio u agenciji Saatchi&Saatchi gde je u sferi marketinga pronašao primenu svog dugogodišnjeg teorijskog istraživanja. Sada je u penziji, povukao se iz javnosti i piše. Poslednja studija Kako otkriti zlo u sebi i drugima, koju je napisao zajedno s Branislavom Čolak i Nenadom Milojkovićem, za kratko vreme je postala veliki hit.
- Kao srednjoškolac zanimao sam se za prirodne nauke. Oduševljavala su me atomska jezgra, metilalkohol i ugljenik, nisam čitao filozofe i pesnike, a najmanje me je interesovala psihologija. Počeo sam da studiram tehnologiju, ali sam posle kraćeg vremena zapostavio studije jer mi je odlično išla košarka. Trenirao sam u Radničkom, gde sam pokazao izvanredan talenat, a onda sam prešao u Partizan i na kraju u Železničar. Osam godina sam se bavio samo sportom i uživao, to je bio najuzbudljiviji period mog života. Onda je došlo krajnje vreme da se uozbiljim. Rešio sam da ponovo postanem student, ali nisam hteo da se vratim hemiji jer mi je posle tolikog nerada to izgledalo preterano naporno. Nisam mogao da se odlučim šta da upišem, bio sam potpuno izgubljen. Onda sam na ulici slučajno sreo drugara iz škole koji je bio u sličnoj situaciji. Ispričao mi je kako se

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.