Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 23

Ok!
Broj 29

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Minsko polje

Pišem vam zbog vrlo neprijatne situacije u kojoj sam se našao, a tiče se mog najboljeg druga i njegove devojke. On i ja se od detinjstva družimo, prošli smo mnogo toga zajedno, ali nisam siguran da ću se iskobeljati iz ovoga. Naime, primećujem kako njegova devojka (zajedno su poslednjih sedam meseci i on je u nju zaljubljen kao nikada dosad, potpuno je zaslepljen njome, a mislim i da planira da se oženi), dakle, ona flertuje sa mnom, a on to ili ne vidi, ili se pravi da ne vidi. Ona sve to radi kao nedužno, pipne me za ruku, na trenutak me zagrli, značajno me pogleda ili mi se osmehne, sve to traje delić sekunde pa opet, kao, ništa. Ona je jako lepa i to bi mi prijalo da je neka druga situacija u pitanju, ovako mi je baš neprijatno. Posle sam preispitivao sebe da li sam joj sa svoje strane privlačio pažnju, ali sam siguran da nisam, jer mi ne pada na pamet da ugrozim prijateljstvo, a možda i kumstvo jednoga dana.
Pošto mi je bilo neprijatno, neko vreme sam izbegavao da zajedno izlazimo. Ona to u poslednje vreme više nije radila, ali otkada se ponovo viđamo, primećujem da sam i dalje napet i na oprezu da ne počne opet da mi se tako nedužno nabacuje. Šta da radim?

Što jeste-jeste, poštovani Dejane. Na klizavom ste terenu, gde u svakom trenutku i neočekivano stvari mogu da se otrgnu kontroli i da cela situacija ode nekim putem kojim vi ne želite. Najpre, ne možete biti sigurni da li će i kada devojci vašeg najboljeg druga ponovo da krene ruka prema vama i raznim delovima vašeg tela. Baš kao što nije jasno ni to šta bi se desilo ako biste je vi odbili? Da li bi vam se svetila zbog toga? I kako? S momkom koji ne primećuje ništa, mogućnosti da mu servira neku svoju priču - u kojoj vi nju na neki način ugrožavate - praktično su neiscrpne. Da možda otvoreno porazgovarate s njim, svojim najboljim drugom od detinjstva? O čemu? Za njega koji ništa ne vidi - ništa se i ne događa! A vi samo možete biti shvaćeni kao ona zmija koja hoće da pokvari njihov raj. Tako da je neka vrsta 'proklizavanja i za vas', u vašem trouglu prilično izvesna. A šansa da baš vi ispadnete onaj 'loš', na kome će se situacija slomiti - dosta velika. A to što vi niste ni hteli da budete deo njihovog odnosa i trougla - neće vam biti nikakav alibi. To je naprosto rezultat uvrnute potrebe nekih parova da se nešto dramatično događa u njihovom odnosu, makar i tako što će nekog trećeg uvlačiti u svoju priču. Ima ljudi koji to vole, mislim to da budu deo nečije dramatične veze. Ako vi niste od tih, poštovani Dejane, onda je distanciranje od zajedničkih viđanja dobro rešenje do kojeg ste i sami došli. Ako se i dalje ne osećate prijatno i opušteno u društvu s njima dvoma, onda se izmaknite još. I pustite da neko drugi sedne na to mesto, namenjeno trećem ćošku trougla.

Uža specijalnost: bespomoćna žrtva

Ovo pismo vam pišemo nas dve, moja mlađa sestra (18) i ja (19). Reč je o našim roditeljima koji su ceo život u ratu jedno s drugim. Otac često popije, pa i pretera s tim, i tada bude neprijatan, pun uvreda i ružnih reči, provocira svađe. Ne bije, ali je baš gadno. Majka sve to trpi. Iako je i sestra i ja već godinama molimo da se razvede, ona kaže da s njim ostaje - zbog nas. Pri tome nikada nije ozbiljno tražila od njega da odu na lečenje od alkohola ili u neko bračno savetovalište, samo nalazi neke glupe izgovore zašto ga toleriše i što ništa ne preduzima da nam svima bude bolje.
Imamo gde i da odemo, ujak (njen rođeni brat) nikada se nije ženio, a dosta je imućan i ne bi bio problem da živimo kod njega i duže vremena, a sasvim sigurno možemo dok se ne snađemo. Međutim, kada joj to predložimo, ona se izvlači i sve se završi tvrdnjom da neće ona da bude ta koja će da rasturi našu porodicu. Došlo je već dotle da nas više nervira ona nego on. Kako da je urazumimo i da izađemo iz ovog bednog života u kome se svi mučimo već godinama, i gde niko od nas nije zadovoljan?

Vi, poštovane Smiljo i Ljiljo, očigledno polazite od jedne logične i razumne pretpostavke. Da ljudi čine razne stvari koje su u njihovoj moći kako bi u svom životu povećali količinu zadovoljstva, ili barem smanjili ili izbegli nezadovoljstvo. I to često i jeste tako, naročito kod onih koji su okrenuti zdravim i kvalitetnim rešenjima. Postoji, međutim, i značajan broj onih koji ne funkcionišu po tom principu. Onih koji i nesvesno ne žele da menjaju ono što im pričinjava patnju ili nezadovoljstvo u nekom odnosu jer im to ipak - paradoksalno - donosi razne i neverovatne vrste dobiti. Naročito one - psihološke. Među takvima posebno se ističu oni koji teže da za sebe osvoje i zadrže poziciju žrtve. Reklo bi se da njima pripada i vaša majka. Nažalost, ovakvu poziciju je prilično teško izmeniti kod nekoga ko je dugo u njoj i kome je to uobičajen način reagovanja na svakojake situacije. To je ono što se događa i vama dvema, kada pokušavate da svoju majku podstaknete na neko kvalitetnije rešenje. Redovno završite u njenom ćorsokaku gde je sve nemoguće i nema smisla ništa pokušavati, niti menjati. Tako, čekajući na nju i njenu promenu prošlo je mnogo mučnih godina vaših mladih života. Njenu akciju začele - niste.
Na svu sreću, poštovana Smiljo i Ljiljo, vi već prilazite nekim godinama odraslih ljudi. Onih koji - po definiciji - umeju da se bore da im bude bolje, a ne gore. Koji za sebe biraju da im bude dobro, a ne loše. Koji probleme i nezadovoljstva rešavaju po drugom ključu, a ne stalno po onom 'jadna ja'.
Da li ćete poći nekim od puteva koje ste preporučivale svojoj majci? Ili ćete se opredeliti da ponovite njen 'specijalitet kuće - bespomoćna žrtva'? Dalji tok vašeg života zavisiće umnogome od onoga što za sebe budete odabrale - vi same.

Preci u nama

Moj problem je kupovina, i to pre svega odeće. Ne toliko u količini potrošenog novca, već u količini robe, pošto su to obično seknd-hend prodavnice. I mada znam da suknje ne nosim, kidišem i na njih ako mi se neka svidi, za svaki slučaj. Prilike za izlaske nemam, nisam ni u radnom odnosu, nisam više ni mlada, ali - da se nađe. Danima se unapred radujem kupovini, oduševljeno prebiram po modelima, ta radost me drži i dok odeću perem, peglam i stavljam u ormar. E, onda je više i ne pogledam već planiram sledeću 'akciju'. Zašto to 'moram' da radim?

U današnje vreme, poštovana Savka, teško nam je da shvatimo neka svoja ponašanja otuda što se jako dičimo svojim civilizacijskim 'pomakom'. Toliko smo mi ljudi postali uobraženi i 'navučeni' na našu različitost od ostatka 'primitivnog' živog sveta na planeti, da o sebi razmišljamo kao o fascinantnim i trijumfalnim bićima, koja su negde na pola koračića od Bogova. Već da bismo imali neke sličnosti s našim praistorijskim precima… ne dolazi u obzir! To da i u današnjim muškarcima i dalje živi snalažljivi lovac, a u ženama vredna skupljačica koja sve i svašta dovlači u pećinu (pardon, kuću) jer bi 'moglo da zatreba'… o tome, poštovana Savka, ne smem ni da pisnem.
Zato vam svakako neću reći da se pre nekoliko hiljada godina vaša i moja pretkinja snabdevala u ondašnjim tržnim centrima i šoping-molovima koji su bili u obliku bašte, okolnih livada, obližnje šume, improvizovanih pijaca gde je 'plen' razmenjivala s drugim 'snabdevačicama' i 'skupljačicama'… Al’ gde to da vam kažem, poštovana Savka, pa da završim kao neka koja nije modernih i trendi shvatanja. Nema veze što je to što bih vam napisala - istinito.