Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 23

Ok!
Broj 28

Ekskluzivno: Ivana Žigon

Ljubav jača od bolesti

Jedna od naših najboljih pozorišnih glumica prvi put otvoreno priča kako je dvanaest dana posle teške operacije raka dojke pred prepunom salom Narodnog pozorišta glumila, igrala i smejala se kao Nastasja Filipovna, a deset godina kasnije, uprkos svim medicinskim prognozama, rodila sina Stevu, ubeđena da se ceo univerzum udružio da bi ispunio njenu želju za novim životom

Piše: Žaneta Apostolovski
Photo: Nebojša Babić i Gloria arhiva

Dok gleda u šestomesečnog sina Stevu, koji joj se zadovoljno smeška u naručju, jedna od najboljih srpskih pozorišnih glumica Ivana Žigon plaši se da prizna kako je pre deset godina pobedila tešku bolest. Snagom, energijom, prkosom i upornošću da dobije dete zadivila je sve koji je poznaju. Njenu trudnoću, posle operacije dojke, mnogi su smatrali medicinskim čudom, ali lepotica i večita buntovnica ni u jednom trenutku nije pomislila da odustane. Iako joj to nije bila namera, zbog hrabrosti s kojom se suočila sa životom, pri tom nesebično pomažući deci u kosovskim enklavama, srpska Anđelina Džoli postala je idol mnogim ženama. Kćerka rediteljsko-glumačkog para Steve i Jelene Žigon do dvadeset osme godine je bila samo glumica koja je živela isključivo za pozorište. S temperaturom od trideset devet stepeni i anginom igrala je Koštanu na Sterijinom pozorju. Ništa je nije sprečavalo u želji da na sceni ostvari svoj san i stalno je tragala za ljubavlju ubeđena kako bez nje nema ni drame, ni života. Iz tog mladalačkog zanosa probudila ju je uloga kojoj se najmanje nadala. Medicinski nalazi su bili surovi. Ivana se kao lavica uhvatila u koštac sa onim što ju je snašlo, jača od bilo kog lika koji je do tada tumačila.
- Ovo pričam prvi put, zbog svih onih žena koje su morale da se suoče sa istom bolešću, koja je u Srbiji, nažalost, dobila razmere epidemije. Operisana sam pre deset godina. Dvanaesti dan posle toga igrala sam Nastasju Filipovnu u Idiotu, na sceni Narodnog pozorišta. Tri sata sam plesala, glumila, smejala se, a u publici je sedeo i profesor koji me je operisao, doktor Radan Džodić s porodicom. I danas sam mu na svemu zahvalna - kaže Ivana.
Kad se zavesa spustila i salom se prolomio frenetičan aplauz, malo ko je mogao da nasluti kako je u tim trenucima kucalo srce njenog oca Steve Žigona, koji je režirao ovaj komad Fjodora Mihajloviča Dostojevskog.
- Zaljubljena sam u život. Tome me je tata naučio. On je preživeo logor Dahau i sa četrnaest godina shvatio koliko vrede zdravlje i sloboda. Nije priznavao bolest, niti je to meni dozvolio.
Mada je naučila da u poslu kojim se bavi nisu važni ni slava ni sjaj, već veština da podnosi patnju, zbog napora kome je stalno bila izložena, zdravlje joj se posle dve godine ponovo pogoršalo.
- Došla sam na

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.