Neka ostane među nama
Na pisma odgovara: Marta Mratinković
Lakša varijanta
Imam dvadeset četiri i po godine i dete od dve godine. Venčala sam se u šestom mesecu trudnoće (zbog deteta) i razvela nekoliko meseci posle porođaja. Sve vreme živim kod svojih roditelja, a s nama je i moja dve godine mlađa sestra. I ona i ja smo prilično dobri studenti, ona završava višu, a ja sam na trećoj godini fakulteta. Prosek mi je solidan, malo sam u zaostatku u odnosu na generaciju, zbog trudnoće i deteta, a i zato što sam veliki tremaroš pa često odustajem i od ispita koje sam dobro spremila. I moja sestra je dobra devojka, jedino zbog čega moja majka hoće da svisne jeste što se zabavlja s 19 godina starijim čovekom koji već pet godina ne živi sa ženom i decom (nisu formalno razvedeni). Majka je užasno nezadovoljna nama dvema, stalno nam nalazi mane, govori kako smo je duboko razočarale, osramotile. često plače, ona kaže -zbog nas, i pita se šta je to ona Bogu zgrešila kad su joj kćerke ispale takve. Sve se to još više pojačalo od pre godinu dana otkako se družim i povremeno učim s jednom koleginicom sa fakulteta, koja je dve godine mlađa od mene (na istoj smo godini). često kod mene (zbog deteta) spremamo ispite i preslišavamo se. Ona je stvarno prijatno i lepo vaspitano stvorenje, i zaista nije ništa kriva, ali je moja majka apsolutno obožava. Stalno je hvali i ističe nama za primer, povremeno jadikujući: 'Eh, što nisi moje dete' i slične gluposti. Sestra i ja se nerviramo, devojci je neprijatno, pokušava fino da je 'oladi': 'Nemojte, tetka Nado, pa baš su i vaše kćerke dobre', ali ništa ne vredi. Kada dođe kod mene da učimo, moja drugarica prvo mora da sedne s mojom mamom i popije kafu. Dok se s njom ne ispriča, nema nama učenja. Stvarno nisam ljubomorna, ali sada već verovatno malo i jesam, baš me ljuti i vređa takvo ponašanje moje mame prema sestri i meni, kao da smo mi neki ološ. A stvarno nismo. šta se to s njom događa, neprijatno mi je i od ove drugarice, šta li i ona misli o nama kada nas rođena majka toliko opanjkava pa čak i mašta da joj nepoznato i tuđe dete bude kćerka?
Marijana
Fenomen koji vi opisujete, poštovana Marijana, već je odavno poznat ljudskom rodu. Toliko da ga je Duško Radović sažeo u kratki poklič takvih očeva i majki koji vape: 'Dajte mi dobro dete pa ćete videti kakav sam ja divan roditelj'. Rekla bih da ova rečenica u najkraćem oslikava stanje i ponašanje vaše majke. I, naravno, potpuno briše bilo kakvu njenu odgovornost za 'rezultat' koji je postigla u realnosti. S vama, svojom stvarnom decom. Nekim roditeljima je mnogo lakše da unapred otpišu svoje dete kao 'loše' ili 'nepopravljivo' nego da se zapitaju gde je u tome njihov udeo. šta su oni to propustili ili promašili u teškom 'poslu' zvanom roditeljstvo. Dobro je da se, ipak, poštovana čitateljko, podsetimo na još jednu mogućnost. Naime, ispod žalopojki i kuknjave mnogih majki na svoju 'katastrofalnu' decu, stoji, zapravo, neka druga vrsta nezadovoljstva. često samom sobom, onim u šta joj je deo dotadašnjeg života prošao i šta je od nje postalo za sve te godine. Ponekad je to razočaranje vezano za muža ili brak koji nije ni nalik onome što je želela. A najčešće je zbir svega toga, plus depresivnost pred ne baš sjajnim bilansom 'srednjih godina'… I da bi se izbeglo suočavanje s nezadovoljavajućom računicom sopstvenog života, onda se brzo zamene teze. Pomeri se - očas posla - izvor i uzrok svog nezadovoljstva i jada. Pa je onda nekima za sve 'šuplje' u njihovom životu kriv predsednik, drugima politika… a nekima - rođena deca. Jer kada bi imali barem jedno 'savršeno' dete da ga kao orden okače sebi na grudi, onda valjda niko - pa ni oni sami - ne bi imali pravo da o sebi misle kao o gubitnicima. Iz nekog razloga vi i vaša sestra, poštovana Marijana, ne ispunjavate uslove da biste bile 'odlikovanje' na maminim grudima. I da biste tako popravile nepovoljan rezultat njene životne računice. Otuda, kada ugleda vašu 'besprekornu' drugaricu, mama slobodno može da padne u samosažaljenje. 'Eh, kud ovakvo dete - pravi trofej - ne dopade meni, koja ga po svemu najviše zaslužujem'. Zaboravljajući olako pri tome da svakom 'svecu' dopadne odgovarajući 'tropar'. Onaj koji je najviše u skladu s - njim samim.
Spaljivanje mostova
Moja dugogodišnja drugarica se udala pre mesec dana. Divno je to što se udala, ali na svadbu, koja i nije bila mala, nije pozvala ni mene, ni moju sestru, niti bilo koga od našeg godinama nerazdvojnog društva. I mi, naravno, nismo ni išli. Zato je tu bilo mnogo mladoženjinih 'finih' prijatelja i neke njene rodbine koju inače ne podnosi, ali su na nekim kao funkcijama. šta da vam kažem, kada je pozvala i dve dosadnjakovićke iz srednje škole s kojima se nikada nije družila i koje smo zajedno ismevale, ali su one u međuvremenu postale lekarke. Pa joj sada odjedanput više nisu tako dosadne i štreberke. Ja i naše društvo nismo probisveti, istina je da smo više voleli splavove i lumperajke do zore, fakultete nismo završili (još), ali nismo propalice, samo volimo zezanje i ludovanje kakvo i priliči mladom čoveku. Ne da joj doskora nije smetalo kakvi smo, već nas je obožavala što smo tako otkačeni i veseli. Dane i nedelje smo provodili zajedno i u našem gradu svi su znali da smo društvo. Pa ja sam je s njenim mužem i upoznala. On je fin momak i ne verujem da joj je on nešto branio u vezi s nama. Možete zamisliti kako je meni i mojoj sestri kada nas svi pitaju kako je bilo na svadbi, jesmo li bile kume, a mi crvenimo, spuštamo glavu i kažemo da nismo ni bile. I sve ono iščuđavanje, raspitivanje i objašnjavanje kako i zašto, i šta je to bilo. A mi, šta da kažemo, kada ni same ne znamo. Bar da smo se posvađale pa da kažemo da je zbog toga, bilo bi nam lakše i pred sobom i pred svetom. Ali, mi se u životu popreko nismo pogledale, a kamoli svađale. Mnogo nas je ponizila, od nje se tome ni u snu nismo nadali. Stvarno se pitam šta je toj devojci, kakav je to fijuk u njenoj glavi, odakle joj ideja da se s ljudima i prijateljima tako postupa? Ipak smo mi iz manjeg mesta gde se svi znaju barem iz viđenja ili iz priče, i nije nam lako da sve to izdržimo. šta se, po vašem mišljenju, desilo s našom dragom Draganom i da li je ta devojka uopšte normalna?
Raca
Da li je vaša draga drugarica normalna? Pa sad… Mnogo toga što mi ljudi činimo ne spada u kategoriju besprekornog psihičkog zdravlja, ali ga i ne svrstavamo u 'ludilo'. Postoji, naprosto, jedan dosta širok i rastegljiv prostor nečega što bi išlo u nekakvu psihopatologiju svakodnevnog života i s čime i u čemu ljudi žive i opstaju, bez velikih dijagnoza ozbiljnog ludila. Zato i ovo što je uradila vaša draga Dragana nije nešto zbog čega bi završila na psihijatrijskom lečenju, već pre način - istina neotesan i nepristojan - da napravi jasan i nedvosmisleni rez 'sa starim životom' i da punim jedrima zaplovi u 'novi početak'. Pri tome su, kao nepotreban višak, iza nje ostale razne stvari i ljudi iz tog prošlog 'filma'. Pa tako i vi - njeno staro društvo. Postoje tako poneki ljudi koji ne umeju - ili ne žele - da svoj život vode i žive kao dugu, kontinuiranu priču, gde su prelazi između životnih faza blagi i neosetni. Oni kroz život idu tako što s treskom zatvaraju vrata na prošlim fazama i ulaze u nove, kao da nikada ništa pre toga nije bilo. Kao one serije čije epizode nemaju veze jedna s drugom, već im je jedino zajedničko pojavljivanje i doživljaji glavnog junaka. Tako je nekako i vaša Dragana. Sa istim žarom sa kojim je nekada obožavala vas i vaše duštvo sada će obožavati 'fine' rođake na funkcijama. I nekada šnje 'dosadne' drugarice iz srednje škole - sadašnje doktorke takođe su dobrodo šle u njenoj aktuelnoj 'epizodi'. Setila se Dragana da su prijatelji-lekari jako važni - kada žena hoće da ima porodicu i decu. A da joj veselo društvo za lumperajke više ne ide uz imidž ozbiljne i ugledne udate žene. Te tako vi i vaša sestra, poštovana čitateljko, više ne 'igrate' u njenom životu. Ostadoste u prošloj epizodi.
