Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 22

Ok!
Broj 28

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Pravi i pogrešni

Počinje još jedna nova godina… i ja bih da promenim nešto u svom životu. Imam 30 godina, živim s tatom i mamom kao podstanar u Beogradu. Rođena sam u jednoj evropskoj zemlji, odrasla i školovala se u Dalmaciji. Sa 17 godina dolazim u Srbiju. Neću pričati o problemima iz tog perioda jer to više nikome nije interesantno. Samo ću reći da su mi bile potrebne godine da stanem na noge i postanem svoja. A opet, da ostanem normalna jer rat je učinio svoje, da se ne lažemo.
Sada sam normalna devojka, radim i pomažem svima (možda i više nego što treba?), nasmejana, vedrog duha, pametna, pažljiva, skromna… Ali, prosečnog izgleda, sama. Čak i ne izlazim, nemam društvo ni dečka, a najbolja prijateljica mi je daleko. Trebalo mi je vremena da postanem ovo što jesam (i zadovoljna sam postignutim), ali sam propustila, da ne kažem izgubila, neke stvari u životu. Ima onih koji me primete, nude mi se, udvaraju, ali to nisu osobe koje mi u potpunosti odgovaraju. A da ne spominjem brak. Sada sam sigurna šta želim, šta mi treba i šta tražim, ali problem je što imam 30 godina. I na kraju samo jedno pitanje: da li, bez obzira na svoje godine, treba da sačekam onog pravog koga ću prepoznati na prvi pogled, ili da prihvatim nekog od ponuđenih i pretvaram se kako je to ono pravo, iako sam sto posto sigurna da to nije to. Ako sam na svu patnju stavila tačku i sama se izborila za skladan i miran život (ali usamljen) treba li da čekam još, pa ako ipak ostanem sama da se u starosti kajem, ili da pošto-poto započnem život s nekim i da se odmah kajem? Ali, bar ne bih bila sama. Znam da ne mogu predvideti šta me čeka u budućnosti, ne mogu isplanirati to, ali, verujte mi, muku i bol sigurno mogu prepoznati.

Ne znam vam ja to baš najbolje, poštovana čitateljko. Ja, naime, nisam sigurna da postoje neki 'Pravi' i oni 'Nepravi'. Pogotovu ne da im to na čelu piše i da čim nekoga pogledam - odmah o njemu sve mogu da znam. I to - nepogrešivo.
Možda je to - ko zna? - neka moja 'greška'. Ali ja ipak verujem da u svakom od nas postoje razni nivoi lepote (i onog drugog), i da se mnogo toga ne može automatski i unapred opaziti. Da je potrebno vreme za susrete i upoznavanje. Da su otkrivanje drugog čoveka i ljubav pre procesi nego 'udar groma' koji nam kaže: 'To je taj! On, i niko više'.
Takođe, verujem u upoznavanje i kontakt s drugima, a ne u čekanje. U nalaženje drugarica tu pored sebe, a ne negde daleko. U druženje i izlaske, onda kada imate trideset godina. Ma, koliko god da ih imate.
Da li biti i s nekim ko nije idealan? Naravno. Poznajem mnogo ljudi, poštovana čitateljko. Raznih. Ali, eto, baš nekog idealnog - nisam srela. Valjda zato što ga i nema.
Zato ne verujem u 'Prave', nego u Ljude. Ne verujem u Idealne nego u Postojeće. I verujem u Istraživanje a ne u Ziheraštvo. Vi, naravno, uradite kako mislite da treba. Ja samo da vam kažem da počinje sezona plesnih škola u Beogradu. Pa vi vidite.

Nije sve na korist

Lično mislim da sve radim kako treba. Ali neki meni bliski ljudi ne misle tako. Često mi skreću pažnju na moj odnos prema deci, naročito prema sinu koji je stariji. Suština primedbi odnosi se na moj navodno preterano zaštitnički odnos prema njemu, pri čemu meni nije jasno zašto to ne bi bilo u redu, čak i ako jeste tako. On je rođen pre vremena, bio je u inkubatoru ali se izvukao i sada je odličan dečak od šest godina. Ne vidim zašto ga ne bih pazila, bdela nad njim, pa jedva sam ga izvukla da ostane živ i bez posledica. Znate i sami kako je život težak, pa zašto da mu ne pomognem dok još mogu i dok on ne poraste? Dovoljno će se mučiti kada mene jednom više ne bude. Zar majke i ne postoje da štite svoju decu i sklanjaju prepreke s njihovog puta? Moj muž i majka tvrde da je zbog takvog mog stava i ponašanja on preterano povučen u odnosu na vršnjake, da zbog toga ne ume da uspostavlja kontakt s drugom decom, da je sklon odustajanju pred teškoćama. Takođe mi prebacuju da sam, u stvari, sebična i da ga činim nesamostalnim kako bih ga zauvek vezala za sebe i svoju suknju (izraz moga muža). Ja smatram da preteruju i često se raspravljamo oko toga. Znam koliko volim svoju decu i da sam dobra majka, otud me njihove kritike vrlo pogađaju i vređaju. Ono što sigurno znam to je da sve radim iz najbolje namere.

Ako sam vas dobro razumela, poštovana Veronika, vi želite da vam ja kažem nešto i o tome kako vidim vaš odnos prema vašem sinu. Ali, s druge strane, već ste mi rekli da ste skloni da se osetite povređenom i uvređenom onda kada se neko ne složi s vašim stavom. Kada vam ne 'drži stranu'. Bojim se da je to sasvim rđava pozicija koju ste mi zadali. Praktično ste mi ograničili mogućnost iskrenog odgovora i ostavili mi samo onu - da se složim s vama. A to - ipak - nije suština razmene mišljenja između nas i drugih. Naprotiv.
Rizikujući da me svrstate u grupu 'problematičnih tipova' - u koju ste već spakovali majku i muža - reći ću vam ponešto o dobrim i lošim stranama vašeg postupanja prema sinu.
Nije mi teško da vam poverujem, poštovana Veronika, da svoju decu volite i da sve što preduzimate za njih radite sa idejom da im činite najbolje. Krhkost i nežnost dece budi u nama odraslima želju da ih zaštitimo i čuvamo. Naročito kod majki, i naročito kada je dete bilo u realnoj životnoj opasnosti. Jasno je i to da je prevremeno rođeno dete još dugo tokom svog rasta pod posebnom pažnjom i procenom da li se njegov razvoj odvija bez problema. U tom smislu, vi ste dobra i odgovorna majka, i ja vas poštujem zbog toga.
Pored ovog aspekta nege i zaštite postoji i onaj deo roditeljskog 'posla' koji se tiče pripreme deteta za realan život. A on se - ukratko - tiče podsticanja i ohrabrenja deteta da ulazi i u, za njega, ne baš prijatne situacije. One u kojima će na sopstvenoj koži i iz ličnog (često mučnog) iskustva učiti i naučiti kako da preživi ili izdrži razne vrste neuspeha ili odbacivanja. Gubitke i neprihvatanja. Razne frustracije koje neće moći da preskoči. Konkurenciju koju on čini drugima i oni njemu.
Ako ne budete uskoro počeli da mu dozvoljavate da se oprobava i u situacijama koje su za njega frustrirajuće, nećete moći ni da mu pomognete da nauči kako da izlazi na kraj s nepovoljnim stvarima. Baš kao i s raznim teškim emocijama koje nas tada muče - od strahova, preko osećanja da ne valjamo ili da nismo dovoljno dobri i da je možda najbolje i najlakše da se i ne zalažemo. Da od svega odustanemo. Trk pod maminu čarobnu suknju gde je sve uvek lepo i lako.
Veliki je problem za roditelje da izlažu svoju decu poteškoćama i frustracijama i onda kada su rođena na vreme. A još kada je dete došlo prevremeno, s rizikom, i kada je njegov razvoj još dugo pod senkom tog istog rizika - onda mi je jasno kako vam nije lako da počnete da mu uvodite izazove primerene njegovom dobu. Ipak…
Već ste jednom uspeli, poštovana Veronika, da mu pomognete da izdrži i da ne odustane od života koji mu je tada bio i te kako težak i neizvestan. Jednom, još na samom početku, kada mu je život visio o koncu a vi ga hrabrili da se bori i da ne beži od te neprijatnosti i te borbe. Onda kada je došao pre vremena na ovaj svet i morao dobro da se pomuči da ostane živ i postane zdrav.
Uspeli ste tada, vas dvoje zajedno, poštovana Veronika. Uspećete i dalje da se ne krijete po 'mišjim rupama' nego da stajete problemima na megdan. Žilavi ste i vi i taj vaš mali sin.
Zato, umesto da mu i dalje sklanjate kamenje s njegovog životnog puta, krenite da radite nešto mnogo korisnije i teže. Počnite da mu pokazujete i da ga učite kako da on to radi - sam.