Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 22

Ok!
Broj 28

Cile Marinković

Godine jarkih boja

Čuvenom slikaru rođendani izgledaju kao paleta na kojoj se mešaju burni događaji, bilo da ih slavi u Parizu, Njujorku ili u bolničkoj postelji, ali mu je šezdeseti bio poseban zato što je njegova supruga Beba okupila najbliže beogradske prijatelje, a kćerka Dana doputovala iz Pariza

Piše: Igor Karanov
Photo: Nebojša Babić

Moj brat blizanac Miloš i ja rođeni smo, kako sam kasnije saznao, sa odlikovanjem, jer je moja majka, koja je tad imala četrdeset godina, za taj čin dobila od lekarskog udruženja Priznanje za trud i primerno negovanje dece - priča jedan od najpoznatijih srpskih slikara Milan Marinković Cile, koji je prošle nedelje u krugu najbližih prijatelja u beogradskom restoranu Zaplet proslavio šezdeseti rođendan.
Život ovog frenetičnog stvaraoca od samog početka je obilovao prevratima i raskršćima. Zbog toga je svaki njegov rođendan izgledao kao nadrealistički prolog burnih događaja i putovanja koja ga čekaju. Bilo da ih je slavio u Beogradu, Parizu, Njujorku ili u bolničkoj postelji, uvek su mu, slikani jakim bojama, poput njegovih dela, ostavljali neizbrisiv trag u podsvesti. Mnogi tvrde da umetnici žive drugačije živote od običnih ljudi, a samo mali broj njih veruje da, zapravo, neobični životi stvaraju prave umetnike.

Pripremna škola za život
Za Marinkovićem je veoma plodna godina, a po svemu sudeći, čeka ga još jedna takva: decenijama posle pariske, srpska publika ponovo je luda za njegovim vatrenim potezima četkicom, pa ga nakon velikih retrospektiva u Beogradu, čekaju i izložbe u Novom Sadu, Nišu, Skoplju i mnogim drugim gradovima. Ipak, vrtoglavi život u svetskim metropolama, večere s potomcima carske loze Romanov ili Žan-Markom Barom, izlasci sa Sofi Marso, Andžejom Zulavskim, Jevgenijem Primakovim i mnogim drugim planetarnim legendama nisu izbrisali sećanje na detinjstvo u porodičnoj kući na Zvezdari, u blizini groblja.
- Prve proslave ovog datuma u kući mojih roditelja pamtim po snegu. Sve je ličilo na slovenačko selo, pošto je Zvezdara tad bila predgrađe. Bilo je belo i tiho kao u Kranjskoj Gori. Januar je, zbog velikog broja praznika, duži od cele godine, pa je otac, koji je bio poštanski službenik, koristio kasu uzajamne pomoći u svojoj firmi kako bismo mogli da proslavimo rođendan. Uvek nam je kupovao ista odela i cipele, da se nijedan od nas ne bi naljutio. Imam dosta fotografija na kojima smo Miša i ja u dlaku isto obučeni. Obavezno su dolazili teča, novinar Nikola Smiljanić, i sedam tetaka, maminih sestara, koje su živele u Sremu i Novom Sadu. Ovaj praznik nam je bio važniji od Nove godine, ali ne i od Božića, jer nam je ujak bio čuveni teolog Lazar Milin, koji nas je i krstio.
Kad je imao trinaest godina, Cile Marinković je doživeo udarac sudbine koji mu je potpuno promenio život.
- Devetog decembra 1960.

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.