Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 22

Ok!
Broj 28

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Nepotrebna tajna

Trideset dve su mi godine i još nisam udata: imam jednu manu - slab sluh. Od detinjstva nosim aparate, normalno komuniciram i lepo izgledam, ali kad je ljubav u pitanju, nemam sreće. Kad mi neki dečko priđe, strah me je kako da mu kažem za to. Verujem da momci ne žele nagluvu devojku, možda nisu svi takvi, ali kako naleteti na normalnog kome to nije važno. Kada bih mu rekla, ne bi me više poznavao. Samo moji najbliži znaju za aparate, ne bih volela da se to pročuje. Pomirila sam se s tim. Jedan momak je rekao da ne želi gluvu decu sa mnom, pa sad mislim da se nikada neću udati. Da li prilikom neke veze treba ja da mu kažem, ili da sam otkrije? Da li je gluvoća stvarno blam?

Na neka od vaših pitanja, poštovana čitateljko, odgovoriću tako što ću ih postaviti ja vama. Na primer, na ovo vaše, 'da li bi momku ili budućem mužu trebalo da kažete za svoje probleme sa sluhom?' ja pitam vas to isto. Da li biste vi više voleli da vam vaš budući muž prećuti takvu stvar i pusti vas da je sami otkrijete? Zatim, vaša konstatacija da niko ne želi nagluvu devojku mene navodi na pitanje - da li biste vi za sebe odabrali nagluvog momka? Ako ne biste - šta je razlog tome? Jer ja sam ubeđena da među njima ima lepih, zgodnih i dobrih koji bi vas mnogo lakše razumeli i prihvatili pošto i sami prolaze kroz slične probleme i pitanja, kao i vi.
Pišete mi da ste se pomirili sa svojim stanjem. Čemu onda njegovo tako opsesivno prikrivanje? Zašto to niko ne sme da zna i vidi? Verujem da bi vas drugi mnogo lakše i brže prihvatili takvu kakva jeste kada biste najpre vi prihvatili sebe. Ovoliko vaše prikrivanje samo govori da se vi sebi ne sviđate onakvi kakvi ste zaista. Da ste se samo 'pomirili' s time da ste nagluvi, ali da sebe niste i prihvatili i zavoleli baš takvu kakva jeste.
Mora biti da svih ovih godine svoga života trošite mnogo snage na to da drugi 'ništa ne primete'. Da ste tu energiju uložili u to da se opustite i budete to što jeste (pa ko vas hoće takvu - dobro, a ko neće - doviđenja), pomogli biste i sebi i svima oko vas da vas tačno upoznaju i prihvate. Ovako muškarci osećaju vašu ukočenost koja dolazi od vaše 'tajne' i njenog skrivanja. I onda i ne prilaze. 'Njuše' da tu nešto nisu čista posla. Da ima nečega i što nije vidljivo. Da ste odmalena bili otvoreni o tome ko ste i kakvi ste, već bi vas do sada svi upoznali i prihvatili kao takvu. Ovako vam godine idu, a vaša (nepotrebna) tajna postaje sve veći teret. Kamen oko vrata. Otkačinjite ga što pre, poštovana čitateljko, pa ćete naći ne jednog, nego i sva tri kandidata za mladoženju.

Raščišćavanje

Kad pogledam oko sebe i na ovaj TV gde na svakom kanalu gotovo stalno imamo kadrove nasilja i bede, ja sam čak i dobro. To što sam se udala s 19 godina jer sam pored autoritativne majke bila strašno nesigurna u sebe, fakultet završila u braku, rodila dvoje dece, zaposlila se i pomirila sa činjenicom da ni brak ni muž nisu ono što sam očekivala od života, i to što je on baš u trenutku mog izmirenja sa sudbinom pronašao drugu, a mene kao koferčić sa dvoje dece ispratio, sve to, kažem, u odnosu na činjenicu da nisam gladna i bosa, a samim tim ni moja deca, više nije problem - prebolela sam ja to.
Ono što ne mogu da prebolim jeste kategorija RASPUŠTENICE. To nije termin samo neobrazovanih, već uglavnom svih. Sto puta da sam poslovno bolja od drugih (i muškaraca i žena) ja sam ETIKETA. Mislim da i oni koji prijateljski istupaju preda mnom, kad okrenem leđa, ćute. Nisam usamljen slučaj. Znam žene iste sudbine. Ista je patnja i pitanje: 'Kako sam to kriva što je neko prestao da me voli? Svi su se radovali dok me je taj neko voleo, a sada me svi osuđuju, podsmevaju mi se, izopštavaju iz društva.' Pričamo o duhovnim vrednostima, a ja treba da se osećam kao polovna roba.
Neudate sažaljevaju, udate varaju, razvedene omalovažavaju. Svako nosi svoj krst, samo uzimajući u obzir da imam blizu 40 godina pitanje je kako da izdržim narednih 20-30, ne daj bože 40. Kao i do sada?!

Vaše pismo je, poštovana čitateljko, ispod kritike televizija, vrednosnih sistema i drugih ljudi, puno nezadovoljstva, razočaranja, ljutnje, samosažaljenja. Zbog toga mi je teško da prihvatim kao činjenicu to da ste preboleli razvod vašeg muža od vas i vaše dece. Verujem vam da ste stisli zube i nastavili dalje najhrabrije što možete, ali je u vama ostalo mnogo tuge, prevarenosti i besa koji se sada nesvesno 'lepe' za sve i svašta oko vas, od TV programa do nebitnih ljudi. Kada tako svugde i u svemu prepoznajemo izrugivanje, podsmeh i nepravdu prema sebi, biće onda da svega toga ima u nama u ogromnoj količini. Zato, bez obzira na to koliko je kalendarski vremena prošlo otkada je muž vas i decu spakovao i isporučio 'kao koferčić' (čujte -'koferčić', niste bili čak ni ozbiljan, velik i težak 'kofer' već 'koferčić') - vaša duša i emocije još uvek se nalaze na onom mestu i u onom danu kada ste kao stvar sklonjeni s puta. Suvišna, a beznačajna. Ona koja smeta.
Dokle god se u sebi ne vratite u ta svoja osećanja i ne uspete da ih 'sažvaćete', obradite i nekako 'svarite', dotle ćete u svemu oko vas videti aroganciju, nepravdu i podsmeh. Upravo ono što ste doživeli od Njega. Svog vrlog bivšeg muža. Tek kada uspete da ponovo povratite svoje samopoštovanje i pravi osećaj lične vrednosti, onda vas više neće pogađati ni nervirati ni najzlobniji tuđi komentari niti pakosne etikete. A do tada će vam, rekoh već, svi drugi oko vas biti ružni i krivi za sve. I kada jesu. I kada - nisu.

Strategija uspeha

Imam 28 godina, završila sam višu školu i tri i po godine radim u poslu koji delimično ima veze s mojom strukom, ali nije dorastao mojoj kvalifikaciji, inteligenciji i sposobnostima. Očekivala sam da ću nakon izvesnog vremena naći drugi. Međutim, posle niza neuspešnih pokušaja shvatila sam da ne mogu naći nikakav, a kamoli nešto što bi zadovoljilo moje kriterijume. Zato vas molim da mi kažete kome mogu da se obratim za adekvatan savet radi eventualnog usmerenja. Da li postoje takve službe ili sam ja 'beznadežan slučaj'? Samo bih još naglasila da sam svesna teškog vremena i situacije u kojoj se nalazimo. Ali, ja sam od onih koji ne veruju da rešenja nema. Smatram da se ono uvek može naći, pogotovo za optimiste, sposobne, ljude željne znanja, novih iskustava i nadasve spremne da dobro 'zavrnu rukave'.
Ne želim da odem iz ove zemlje - Srbije!

Vidim poštovana čitateljko, da i vas muči staro pitanje - kako uskladiti želje i realnost? Kada je posao u pitanju, generalno se isplati ulagati u dalje usavr šavanje i nova znanja. I to naročito ona koja se traže baš u onoj vrsti posla koji vi želite da radite. A ko je taj ko na najbolji način može da vas usmeri ka tome? Pretpostavljam da pri službama za zapošljavanje možete dobiti neke korisne informacije baš kao i od ljudi koji već rade tamo gde biste i vi želeli.
Budite spremni da pored svoje 'vrednoće'  i snažne motivacije uložite još nešto da biste došli do svog cilja. A to je da napravite strategiju onih koraka koji će vas u nekom doglednom - ali ne obavezno kratkom roku! - dovesti do radnog mesta o kome sanjate. Kao figura na šahovskoj tabli koja ne može automatski da se nađe na drugom kraju polja već je neophodno da šahista dobro osmisli kroz koje poteze će je voditi do tamo, koje će joj prepreke biti na tom putu i kako da ih zaobiđe, preskoči ili 'pojede'. Doći do onoga što nam je jako važno duga je i ozbiljna igra. Počnite da učite kako da postanete dobar 'igrač' za nju. Fakultet i jaka želja su vam dobra osnova, ali sigurno ne i dovoljni za dolazak do cilja. To vam je, otprilike, kao da imate šahovsku tablu i neke (još ne sve!) figure za igru. Spremnost da 'dobro zavrnete rukave' pomoći će vam, ali to neće biti kraj vašeg angažovanja. Moraćete i da planirate i da vodite svoju karijeru, a ne samo da 'rmbačite'. Viziju već imate, sada još da razradite plan kako da dođete do nje.
Srećna vam 'igra', poštovana Krtice!