Europapress Izdanja
Doktor u kući
Broj 22
Ok!
Broj 27
Porodična drama Milana Babića
Poslednja pesma za Radmilu
Zvezda narodne muzike, pevač koji je podjednako rado slušan u kafani i na Kolarcu, bio je kao gromom pogođen kad su mu lekari saopštili dijagnozu bolesti njegove supruge, ne ostavljajući nimalo prostora za nadu; iako je bio potpuno pripremljen za ono što će se desiti, neutešan je i mesec i po dana posle njene smrti
Piše: Boris Jakić
Photo: Marija Ćalić i privatni album
Opraštajući se od supruge Radmile, autora nekih od najlepših stihova srpske narodne muzike, s kojom je proveo dvadeset godina u braku, poznati pevač Milan Babić nije želeo da sakrije suze. Osim što je izgubio životnu ljubav, bio je svestan da je ostao bez žene koja je svemu davala smisao i inspirisala ga da s mnogo nežnosti peva o ljubavi. Posle prvobitnog šoka izazvanog velikim gubitkom, stegao je zube kako bi deci, dvadesetogodi šnjem Branku i tri godine mlađoj Jovani, pružio popdršku da prevaziđu najteže iskušenje.
- Teško je rečima opisati kako se osećam mesec i po dana posle smrti supruge. Uprkos svesti da je više nema, da je smrt konačna presuda, nekoliko puta sam osetio njeno prisustvo. Nemam opipljive dokaze za to, čak i ne mogu da opišem te događaje, ali znam da je bila pored mene. Više od dvadeset godina bili smo nerazdvojni, delili dobro i loše, disali na isti način. Bila je veoma jaka. Nije želela da prizna poraz. Dok je bila svesna, gotovo do poslednjeg dana, uprkos bolničkom okruženju, pravila je planove. Posle treće operacije obavljene prošlog proleća, čim je osetila poboljšanje, s mnogo entuzijazma je nastavila rad u cilju očuvanja srpskog muzičkog nasleđa.
Suočavanje s bolešću nalikuje susretu s nasilnikom koji po svaku cenu želi kavgu. Koliko god čovek pokušavao da je zaobiđe, ne ostavlja ga na miru. Glavobolje i nesvestice naterale su Radmilu da potraži pomoć lekara. Dijagnoza je značila presudu. Maligni tumor na mozgu nije ostavljao ni milimetar prostora optimizmu.
- Imao sam osećaj da ću se srušiti kad mi je lekar, bez uvijanja, rekao da će Radmila živeti još maksimalno pedeset dve nedelje. Bio je to šok, neuporediv s bilo kojim do tada doživljenim osećajem. Jedva sam ostao na nogama. Dok su mi kroz glavu prolazile različite slike, s mukom sam pratio šta mi je iskusni medicinski radnik govorio. Kad budemo uradili biopsiju, moći ću preciznije da vam kažem koliko joj je vremena ostalo. Možda to bude još samo mesec-dva. Saopštio mi je to birokratski hladnokrvno, činilo se bez ikakvog saosećanja u glasu. Kasnije, kad smo počeli da se družimo i kad sam ga upoznao, shvatio sam da je njegov nastup bio ispravan, zasnovan na višegodišnjem iskustvu. Nije želeo da mi daje lažnu nadu. Nisam mogao da se pomirim sa onim što sam čuo. Bolelo me
… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.
