Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 22

Ok!
Broj 27

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Ukroćeni krotitelj

Imam 32 godine, muža od 35 i kćerku od četiri godine. Muž mi je dobar čovek. Kao ličnost je dosta slabiji od mene i u tom braku ja definitivno dominiram. To takođe podrazumeva da je sve 'krupno' na mojim leđima i da se ponekad osećam totalno umorno od svega. On je super za kućne poslove, za dete, ali baš svaku veliku odluku donosim ja i barem osamdeset posto učestvujem u realizaciji iste. Ali, s druge strane, vrlo je tolerantan, miran, nikada ne ugrožava moju 'slobodu’ te se sva ta osećanja nekako kompenzuju i ne znam da li bih drugačije i mogla da funkcionišem (zajedno smo jedanaest godina).
Teško mi je da priznam, ali moj problem je čovek s kojim sam se zabavljala pre dvanaest godina i s kojim se vrtim u krug, eto već toliko godina. Kad god se nađemo (slučajno), mi završimo zajedno. Da zlo bude veće, naš odnos je počeo da se razvija kad sam već bila u braku. Tad smo prvi put bili intimni. Posle toga nastavljamo po starom: udaljavamo se jedno od drugog i tako do sledeće situacije. On sebe predstavlja kao hladnog čoveka, takođe veruje da sam i ja takva, i imam osećaj da mi se nekim postupcima pomalo i sveti. Osećam da sam u začaranom krugu i zbog toga sam imala krizu koja je prerasla u panične napade, depresiju i stalno zujanje u ušima. Kad nismo zajedno, osećam prazninu. Mislim da on i ne sluti kako se osećam, vidi me kao jaku ženu koja mora da parira svakome. On je inače sam, godinama nema ozbiljniju vezu i tvrdi da još nije sreo ženu koja mu odgovara. Srećemo se svaki dan, imam utisak da me stalno ima na oku. I sve tako dok se nekom prilikom ne nađemo jedno pored drugog, a tada obavezno uleće priča i - sve tako u krug.
Molim vas, Marta, ako biste mogli da dešifrujete ovo ludilo, jer već odavno ne mogu da postavim stvari na svoje mesto.

Rekla bih, poštovana čitateljko, da se kidate između 'dobrog momka' (koji je više neka vrsta vama poslušnog i podre đenog deteta nego odraslog muškarca) i čoveka koga doživljavate kao 'pravog'. Nevolja je u tome što ni jedan od njih nije sam po sebi onaj 'komplet' koji za sebe priželjkujete. Onaj prvi - nežan, tolerantan, blag otac za vašu kćerku, pušta vas da budete slobodni i dominantni. Lepo, nema šta. Samo što, nekako, zvuči suviše slabo i potčinjavajuće  za pravog muškarca koji vama treba. Ovaj drugi pak ima onu snagu na koju vi 'otkidate'. Ne dozvoljava vam da ga 'vrtite oko malog prsta'. Zbog toga ga poštujete i želite. Ali je on, s druge strane, emotivno hladan i distanciran. On ne bi bio ni topao ni tolerantan. Za njega ne možete čak ni da pretpostavite kada ćete ponovo biti zajedno. I upravo to što ne možete da ga kontrolišete i upravljate njime čini ga tako posebnim i poželjnim za vas.
Kažu neki kako dominantne žene priželjkuju da se pojavi muškarac koji će biti 'jači' od njih i koji će ih 'zauzdati'. Slično onome što je Šekspir opisao u svojoj 'Ukroćenoj goropadi'. Tako, čini se, i vi, poštovana čitateljko. Malo vladate onim 'pokornim', malo vas 'kroti' onaj što je 'mrtav-hladan'. I tako u krug. Vrteći se između krajnosti apsolutne kontrole (svoga muža) i apsolutne nekontrole (sa svojim ljubavnikom)… I tako već jedanaest godina.
Nije onda ni čudo što ste toliko umorni od svega. Teška je to rabota.

Ko kosi, a ko vodu nosi

Već duže me muči veliki problem pa ću krenuti redom. Izbegli smo '92. godine u jedno mesto u Vojvodini odakle sam rodom. Nekako smo sredili stambenu situaciju, a muž i ja smo radili na pijaci. Ja sam izvukla deblji kraj hodajući po granicama i vukući torbe. Reč je o starijoj kćerki rođenoj 1977. godine. Završila je prava i sve je bilo podređeno njoj tako da je mlađa završila zanat jer nam finansijske mogućnosti nisu dozvoljavale drugačije. Terala je modu, slavila rođendane, izlazila, išla po moru, niko njoj ništa nije smeo. Otac joj nikada ništa nije rekao, a kada bih ja to učinila, on bi me napao. Dobila je vozačku dozvolu na poklon kada je završila fakultet. Radila je kao sudski saradnik, ali je bila nezadovoljna time iako je celu platu trošila na sebe. Zatim odlazi za Kanadu. Tamo je kod tetke koja je dobro pazi, obasipa poklonima. Radi u hotelu na recepciji, usavršila je jezik i kupila kola, ali je nemoguća. Došla je u posetu na trinaest dana, samo je izlazila i dovodila drugarice koje sam, naravno, ja služila. Nije mi bilo teško, toliko sam je se uželela da bih sve uradila za nju. Kada sam joj rekla da bude malo s nama, dobila sam toliko uvreda da već noćima ne mogu da spavam. Šta se s njom dešava, dokle ide taj bezobrazluk i sebičluk? Dečka nema, koji god pođe s njom, ostavi je. Zašto je takva? Da li zna kolika sam žrtva bila da bi ona postala to što jeste? Ja sam još pod bensedinima, otac i dalje ćuti. Hvala bogu, otišla je... Recite mi, molim vas, kakva je ona osoba i gde sam kao majka pogrešila?

Kako li teško mora biti u porodici gde nijedan član ne stoji na svom pravom mestu i ne radio ono što mu je 'posao', poštovana čitateljko. Gde roditelji nisu autoriteti, već se otac 'izmigoljio' sa svog mesta vođe i zaštitnika kuće, majka se, od organizatora i one koja porodicu povezuje u celinu, prekvalifikovala u 'tegleću radnu snagu'. Gde su dete stavili na mesto gazde i glave kuće, dajući nezreloj devojčici status poluboga, a njenim potrebama i nevaspitanosti -značaj zapovesti. Tamo, poštovana čitateljko, gde su kontrola i usmeravanje onoga kuda ide porodica i šta se u njoj dešava davno predate u ruke nekog ko je dete. I ko je dete, uprkos fakultetskoj diplomi - i ostao. Slično kao kada bi studenta-brucoša postavili na čelo tima koji radi operacije na otvorenom srcu, pa svi (i glavni operater i anesteziolog i sestre-instrumentarke) rade samo kako on kaže. Skaču na svaki njegov 'mig'.
Rat i izbeglištvo su vas sve zajedno jako pomeli, zar ne, poštovana čitateljko? U svojoj borbi da preživite, svako od vas se snalazio na svoj način. Vaš muž tako što je postao 'nevidljiv'. Pasivan do nepostojanja. Vi time što ćete od kamena napraviti hleb. Od ništa - sve. Vaša starija kćerka tako što će za sebe da zgrabi sve što može. I ono što je njeno, i ono što nije. Mlađa - što će preživeti od mrvica koje starijoj preteknu.
Preživeli ste. Samo su vam ostale velike posledice. Održali ste fizičko postojanje. Ali su se vaše psihe i međusobni odnosi opasno 'uvrnuli'. Od porodice ste postali - grupa građana. Sustanari na istom prostoru. Dok ste se borili za krov nad glavom, tanane i bitne veze između vas su se - izgubile. Nove niste pravili. I sada, posle dosta godina, suočavate se s time kakva je nova muka za vas nastala. I ostala za budućnost.
Sa time - koju su cenu platili kroz nerazvijene i nesazrele psihe i duše svoje dece - susreće se danas mnogo porodica širom onoga što se nekada zvalo 'Jugoslavija'. Mnogi su - slično vama i vašoj porodici - uspeli da prežive rat, bedu, izbeglištvo. Strahove i patnju. I poslednjih godina se suočavaju s novim užasom. 'U šta je izraslo ovo moje dete? Šta se desilo s mojom porodicom? U šta se to pretvorio moj muž? A u šta ja? I kako sada sa ovime da se borim? Šta s tim da radim?'
Kao i obično kada se situacija naskroz zapetljala, u traženju odgovora i leka valja krenuti od početka. Kao u onoj često pominjanoj izreci o ribi koja smrdi od repa, a jedini pravi način da se očisti jeste da se krene - od glave. Primenjeno na vašu porodicu to bi značilo - od vas i vašeg muža. Raščišćavanje vašeg odnosa i pozicija. Tek kada se to razreši na pravi način, moći ćete da krenete prema 'repu'. I da s ponovo osvojenim autoritetom majke i 'ženske boginje' u svojoj kući svoju 'glavnokomandujuću' kćerku vratite na njeno pravo mesto. Na ono koje je 'mlađe' od vašeg.