Europapress Izdanja
Doktor u kući
Broj 22
Ok!
Broj 27
Miroslav Milošević, intimno
Roker sa epoletama
Penzionisani general policije, koji je izjavama i ekscentričnim imidžom znao da uzburka javnost, ima dovoljno vremena za svoju veliku ljubav - muziku; planira da s prijateljima osnuje bend i pokrene radio-emisiju u kojoj će puštati najtvrđi gitarski zvuk
Piše: Žaneta Apostolovski
Photo: Branko Pantelić, privatna arhiva
Svako njegovo pojavljivanje u javnosti, posle rešenja za prevremenu penziju, redovno je izazivalo mnogo komentara u domaćim medijima. Pažnju je privlačio odlascima na rok koncerte, prozivkama dojučerašnjih saradnika, kao i tetovažama na rukama koje je prvi put pokazao na Exitu u Novom Sadu. Bivši načelnik Resora javne bezbednosti general-major Miroslav Milošević u policiji je proveo više od dvadeset godina. Sada starim Zastavinim automobilom vozi desetogodišnjeg sina Jovana na časove, namerava da napravi rok grupu i nada se da će ponovo obući policijsku uniformu.
Njegovo detinjstvo obeležili su baba i deda po ocu kod kojih je živeo do polaska u školu. Stanovao je blizu Novog groblja, bio je prilično nemirno dete i s roditeljima se viđao samo za vikend. Otac Jovan je radio kao komercijalista u tekstilnoj industriji, a majka Petrija bila je krojačica.
- Moj deda po ocu je bio veoma strog i patrijarhalan čovek, ali pravičan. Naučio me je kako svakome prvu grešku uvek treba oprostiti. Tu njegovu pedagošku metodu kasnije sam koristio i u službi. Nikad nisam dobio batine od njega za nešto što sam prvi put uradio. Uvek bi me opomenuo i skrenuo pažnju kako to ne sme da mi se ponovi. Učio me je pravičnosti i duboko je verovao u ljudsko poštenje i pravdu. I danas negujem te vrednosti. Principijelan sam, postoje neki pragovi koje ne mogu da pređem zbog čega sam mnogo puta imao probleme - kaže penzionisani general Milošević.
Njegov deda Svetozar, poreklom iz sela Simićevo između Požarevca i Svilajnca, radio je kao trgovac. Kad je otišao u penziju, dosta vremena je provodio u rodnom kraju gde je imao vinograd i šljivik. Pravio je rakiju i vino i imao štap, dužine jedan metar, koji mu je služio za merenje tečnosti u buretu.
- Mnogo puta sam pokušao da ga polomim, ali nisam uspeo, jer je bagremovo drvo veoma tvrdo. Dosta batina sam dobio tim njegovim mernim instrumentom. Kad je deda umro, sačuvao sam ga kao jednu od najdražih uspomena na njega. Imam ga i danas. Baba Mila je bila mnogo popustljivija. Nju sam najlak še mogao da prevarim. Držao sam otvorenu knjigu, a na njoj stripove o Bleku Steni, Zagoru, komandantu Marku, a ona je mislila da učim. Stripove sam sklanjao samo kad su u sobu ulazili deda i tata, jer bi me oni odmah provalili.
Bio je odličan učenik i dobar student. Osim sitnih dečjih nestašluka, roditelji s njim nisu imali problema. Nema iskustva s delikvencijom, drogom,
… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.
