Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 21

Ok!
Broj 27

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Princeza i šljaker

Jedinica sam iz veoma bogate porodice. Udala sam se sa 22 godine iz velike ljubavi, za momka istih godina. On je sa sela, skromnog porekla, ima ih devetoro, a ja pravo gradsko dete. Moji nisu imali ništa protiv tog braka i mog muža su prihvatili sa oduševljenjem jer je pošten i vredan. Naučio je od malih nogu da zarađuje i da se bori za život. U braku smo tri godine i imamo dvoje divne, zdrave dece. Ja sam od pete do dvadesete godine obišla celi svet, sa 18 sam imala najskuplji auto u gradu, najbolju garderobu, a on je do dvadesete čuvao ovce i nije napuštao selo. Roditelji i familija su mu divni ljudi, bez ikakvog interesa, i zbog svega toga sam ga zavolela, jer sam shvatila da su grad i momci koje sam do tada upoznala sušta suprotnost njemu: isfolirani, pokvareni, zlobni… Njegovi pripadaju srednjem staležu, međutim mnogo rade, drže stoku, obrađuju zemlju, ali i solidno žive - koliko je to moguće na selu. Kad smo se venčali, on je pristao da pređe u grad, (živimo u ekskluzivnom stanu kao podstanari) i to je, čini mi se, jedina žrtva koju je učinio zbog mene. Od njegovog dela iz porodičnog nasledstva pokrenuo je biznis i odvojio se od svojih. Posao mu je vezan za putovanje i to je najveći problem: od mesec dana on je 25 na putu. Odlično zarađuje, kupili smo sve stvari, ogroman plac za kuću, za četiri godine smo stvorili što neko neće za ceo život. Stvarno se muči i dosta radi, kaže da tako planira dok ne napravimo kuću. Onda će više biti sa nama, a naći će nekoga da taj posao obavlja umesto njega. Što se mene tiče, od urbane žene pretvorila sam se u pravu domaćicu. Kuća je uvek u savršenom redu, deca čista, on ispeglan, kuvam, pravim zimnicu. Moje drugarice iz škole ne mogu da me prepoznaju jer mi je do udaje jedino bilo stalo gde ću da izađem i šta da obučem. Da se razumemo, on meni sve dozvoljava: frizera, fitnes, apsolutno mi ništa ne fali. Ja sam veoma razumna i ne očekujem da izlazim po diskotekama, to mi je ionako dosadilo.
Znači, cela kuća i porodica je na meni, vodim decu u vrtić, na vakcine, sve radim, ali bez njega. On je tu pet dana mesečno i tada uglavnom spava ili odemo do njegovih na selo, a tad ga i ne vidim jer im pomaže oko stoke i zemlje. Deca rastu, željna su oca. Nama ne treba mnogo, samo da ponekad odemo u šetnju, zajedno, kao prava porodica. Za četiri godine nismo išli na odmor, iako moji imaju kuću na moru u kojoj niko ne živi. On mi kaže da idem sama sa decom jer on radi, ali meni nije lepo ako nisam s njim. Gledam neke prijateljice, jedva sastavljaju kraj s krajem, ali svaki dan ručaju zajedno, večeraju, šetaju. Ponekad poželim da i ja tako živim, da mi nedostaje novac, ali da smo zajedno. On se stalno vadi na to da hoće sve da nam obezbedi i da ne želi nikakvu pomoć mojih roditelja. Kaže da mi je dosadno, jer da sam gladna, sama bih ga terala iz kuće da radi. Pokušavam da nekako ubijem vreme dok je na putu, ali noćima plačem, nedostaje mi. Imam bebu i ne mogu da počnem radim. Zbog njega sam se promenila, a on zbog mene neće ništa da uradi. Kad dođe s puta, umoran je, hoće mir, a ja bih da izađemo. Kaže imaćemo vremena za dve-tri godine kada budemo imali našu kuću, ali vreme prolazi, deca rastu bez oca, prvi zubići, prvi koraci. To se više ne može vratiti, a on to propušta. Šta da radim, ovako više ne mogu? Pitam se da li se sve svelo samo na novac? Jesam li ja zaista 'besna' kako moj muž kaže, i treba li da budem srećna?

Dok čitam vaše pismo, poštovana čitateljko, mnoga mi se pitanja nameću sama od sebe. A sva se svode na jedno - da li je bilo moguće pronaći i spojiti veće suprotnosti no što ste to vi i vaš muž? Vi - skroz u principu zadovoljstva, prezaštićeni od bilo kakve ružne strane stvarnosti, ziveći pod staklenim zvonom, s dušom i pogledom na svet nekog deteta… A on - potpuno u opasnostima borbe da se održi u životu sa svešću o tome da današnja odlična žetva ne garantuje preživljavanje ukoliko se zima oduži i nastane glad. On koji je dobio prvi ozbiljan posao čim je prohodao i naučio da radi, radi, radi… i samo radi. Jer, putujući kao bogata jedinica po inostranstvu niste se susreli s time da se stoka čuva svakoga dana, bez obzira na praznike i to kome izrastaju prvi zubići. I da jogurt ne nastaje sam od sebe, već spakovan u tetrapak, i ne postavlja se sam pred vas za doručak, već je put do svake njegove kapi dug i zahteva hiljade nekih ljudi, njihovih radnji, vremena, njihovog života. Sve su to drugi radili za vas. I tako i sada, s mužem i dvoje dece, vi verujete da je ono kako ste živeli kao devojka - pravi i redovan način kako život i svet funkcionišu. Pa se tako sada, kroz brak i materinstvo, prvi put susrećete s time da život i porodica nisu samo lepe fotografije iz glamuroznih časopisa već i velik i neprekidan posao. Da brak nije isto što i 'zabavljanje' u kome smo stalno zajedno sa svojim 'momkom' i putujemo, šetamo, ćeretamo i uživamo u lepim događajima i prizorima, već i rad od jutra do sutra, plaćanje iznajmljenog stana (al’ da bude ekskluzivan, ne kakav bilo), zubari, lekari, doručak, ručak, večera. I bar još dve užine. Ali svakog dana.
Mnogo je velika promena za vas, poštovana čitateljko, ovaj život koji ste izabrali za sebe. Da ste nastavili istim putem kao i pre, da ste našli momka sličnog sebi, onda bi vaš život mogao da liči na večito, ružičasto detinjstvo, u kome ni vi ni vaš 'momak' ne biste morali nikada da odrastete. Umesto toga vi ste odabrali čoveka iz stvarnog sveta. 'Princeza' se, uprkos šoku okoline, odlučila za 'šljakera'. Čestitam vam na tome. Pri čemu sam svesna da ste time za sebe izabrali najizazovniji ali i najteži put. Onaj na kome ćete najviše morati da se promenite i da naučite neke nove načine po kojima se život odvija.
Kada god se udruže dve krajnosti (kao što je to slučaj kod vas i vašeg muža) onda je to najteža, a ujedno i kombinacija s najviše potencijala da se nešto istinski vredno napravi od toga.
Zato vas podržavam u tome da prestanete da poput dokonog i usamljenog deteta iščekujete svog muža da se vrati s puta i 'vodi vas napolje', 'igra se s vama'. On vam nije tata, nego muž. A vi niste njegovo treće i najzavisnije dete, već njegova žena. Po definiciji - odrasla osoba.
Poštovana čitateljko, nema vam druge nego da porastete. Ili to, ili ostadoste zanavek 'domaćica'. Ona 'načisto očajna'.

Opsesija

Otkada znam moju rođaku, još kao devojčicu, večito sam je zaticala kako čita. Pročitala je sve knjige iz kućne biblioteke, svoje i svojih tetaka, a onda je prešla na časopise. Ona ne može da prođe pored trafike a da se ne okrene za novinama! Mislila sam da će to prestati kada se uda i dobije decu, ali ne. Kupuje ih i dalje, prati tačno kada koji izlazi, ne stigne sve ni da pročita, ali kupuje, kupuje… Ima gomile časopisa (otkupljuje na pijaci one od pre 20 godina). Ima ih po svim sobama, nešto i sakrije - ali već nema gde. Šta je to s njom?

Bojim se, poštovana čitateljko, da ste povodom 'problema' vaše rođake, zakucali na pogrešna vrata. I sama, naime, spadam u one - ne tako malobrojne - koji su još u detinjstvu, s prvim slovima, otkrili čari Gutenbergove galaksije i postali njeni strasni posetioci. Jer, ko se od malena ushiti svim tim čudesnim svetovima, emocijama i različitim realnostima koje pisana reč otvara, onaj ko uživa u čitanju - taj posle nema želju da se lišava tog zadovoljstva.
E sad, kao što znamo, ponekad i dobrih stvari može biti - previše. Onda kada ono što volimo preraste u opsednutost - nastaje problem. Koji, naravno, i dalje nije u čitanju. Već u tome što smo u vlasti opsesije.
Možda je ono što vas, poštovana čitateljko, toliko zabrinjava u strasti vaše rođake prema napisanom, to što procenjujete da ona iz svog realnog života ne pravi samo povremene 'izlete' u svet mašte. Već ne može da iščeka da izađe novi broj nekog časopisa pa da uzme novu dozu svog 'narkotika'. Onog poznatog pod imenom - opsesivno čitanje.