Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 21

Ok!
Broj 27

Kuhinja Aleksandre Jeftanović

Sve strasti večite mršavice

Voditeljka Televizije Pink ne može da živi bez četiri zabranjene stvari, šećera, soli, brašna i masti: obožava domaće pogače, kajmak i slatku kafu; ali ni uz najveće nutricionističke jeresi nije uspela da naruši svoju liniju, već još uvek čezne za kojim kilogramom više

Piše: Ivana Stepanović
Photo: Jelena Mandić

Aleksandra Jeftanović je dokaz teorije da mršavi ljudi jedu najviše. Tamani prave kalorijske bombe, a nikad se ne ugoji. Ponekad, kad se pogleda u ogledalu, mašta o tome da poveća telesnu težinu, ali ni uz najveće napore to joj ne uspeva. Ima savršen metabolizam i jak želudac pa u ranim jutarnjim satima bez vidljivih posledica može da preoptereti stomak roštiljem i slatkišima.
Za sebe voli da kaže kako živi u crno-belom svetu jer ne zna za sredinu. Ili je jako ljuta, ili se anđeoski osmehuje, u kuhinji je muškarac, u kafani žena, a najveći grehovi su joj gorka crna turska kafa i namirnice s pseudonimom bela smrt.
- Nizašta na svetu se ne bih odrekla šećera, brašna i soli. Jedem preslatko, preslano i davim se u domaćem pecivu od belog brašna. Obožavam sve što goji. Svež hleb i kajmak, uštipci i kolači moji su veliki poroci. Maštam o tome da dobijem nekoliko kilograma, ali to mi ne polazi za rukom. Čak ni pica i čokoladni kolači u dva ujutru ne daju nikakav efekat. Jedem kao mećava. Ujutru pijem ozbiljno slatku belu, a popodne sasvim gorku tursku kafu.
Odrasla je u Šapcu uz baku koja je ljubav najviše pokazivala preko hrane.
- U životu joj je jedino bilo važno da su sva deca sita. Svako jutro me je budio miris domaće pogače. Sto je uvek bio pun, moglo je da se bira. Kad sam kao tinejdžerka počela da izlazim uveče, tačno u jedanaest, kad sam morala da se vratim kući, čekala me je večera pored kreveta. Glavni bakini specijaliteti bili su kiselo mleko koje je sama pravila i bela pileća čorba. Nedeljni ručkovi su joj uvek bili sjajni, tad je bila posebno inspirisana.
Još otad svaki njen izlazak završava se doručkom.
- Ne mogu da zaspim dok se ne najedem. U pet ujutru mi najčešće prija nešto jako kao što su ćevapi ili pljeskavice. Teška hrana mi nikad ne presedne, imam neverovatno jak želudac. Posle obilnog obroka ne boli me stomak, samo mi se malo pridrema. Zbog toga već godinama maštam o restoranu s krevetima. U Španiji nisam propuštala prilike da jedem u specijalnim lokalima gde se služi samo doručak, a rade od šest do deset ujutru. Taj jutarnji obrok mi je bio zabavniji od klubova i žurki, po celu noć sam čekala zoru samo zbog toga. Obično sam naručivala uštipke koji se umaču u sos od čokolade. Žalila sam svaki put kad bih prespavala to zadovoljstvo. Nikad mi nije polazilo

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.