Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 21

Ok!
Broj 27

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Dva jata

Draga Marta, često pomislim šta biste mi vi kazali u raznim životnim situacijama i dramaturgijama. Iz mora dešavanja izdvojiću, dakle, ono o šta se spotičem često, a vezano je za prilike na mom radnom mestu. Zaposlena sam u uglednoj državnoj instituciji na operativnim poslovima za koje je dovoljna srednja škola, okružena sam mahom ženama, uglavnom provincijalnog duha i svetonazora. Suprotno tome, ja sam odrasla u velikom m gradu, završila umetničku školu, kretala se u intelektualnom miljeu kako pre tako i sada, i zbog takvih razlika vrlo često dolazim u neprijatne situacije izazvane obostranom netolerancijom. Oni su za mene ograničeni, uskogrudi i banalni ljudi (ne svi, ali ogromna većina) a ja za njih otkačena umetnica, neobična u mnogo čemu. U stvari, oduvek sam štrčala, za umetnike sam bila previše odmerena, klasična (mislim da je suština u tome što su mene zanimale dublje, noseće stvari koje su razrešavale izvesne problematike u teoriji i praksi, a ne puko bavljenje umetnošću za svoju dušu, pa nisam otkačena i ekscentrična, naravno, ako izostavim buran pubertet), a međ’ običnim svetom ipak sam umetnica. Šefica mi je jedna grozna, frustrirana žena kod koje uspešno prolaze samo oni koji obigravaju oko nje, mediokriteti koje je uzdigla na pijedastal stručnjaka, a koje već sutra može da zameni bilo ko s minimalnim iskustvom. To je, dakle, nezadovoljna osoba koja hrani svoj ego i položaj, a po svoj prilici i ostali u hijerarhiji motivisani su sličnim stvarima. Kako nisam odrasla ovde to mi je ovaj mentalitet (koji nas u mnogome određuje) bio i ostao stavka koju savladavam. Sa svim tim razlikama i konfliktima do kojih povremeno dolazi (atmosfera je negativna i nezdrava, a mislim da je to tako zbog autoritarnog ponašanja rukovodilaca) često sam naivna i neprilagođena, reagujem nezgrapno i silovito zbog čega se kasnije kajem (nisam zlopamtilo i u stanju sam da se odmah pomirim). Šta raditi, da li se povinovati ogromnoj većini lukavih poluinteligenata i dodvoravati se Šefici, popravljati joj nabore na košulji, peći i donositi kolače, ili se držati profesionalnog koda koji, opet, njoj nije dovoljan (kada nisi s njima, onda si protiv njih)? Kako na valjan način opstati i biti zadovoljan sobom? Da li je uspeh biti u takvom krugu odabranih (makar ih smatrao lošim društvom), i ipak se održati na poslu - pogotovu što i našoj instituciji sledi desetkovanje?!

Ako se složimo, poštovana ABC čitateljko, da je život svakoga od nas jedno veliko i neprekidno putovanje kroz razne ljudske i geografske predele, onda je možda dobro da se držimo osnovnog pravila svih pravih putnika. Ono, ukratko, kaže: 'U Kini radi što i Kinezi, u Rimu - ono što i Rimljani '. Ovime ne nameravam da vam dajem upustvo kako da, po kratkom postupku postanete mediokritet, već kako da naučite da se manje osećate kao neko ko se ne uklapa i štrči, a više kao deo neke grupe i veće celine. Dakle, ono što ste do sada radili jeste da ste, u svakoj od grupa kojima pripadate, bili koncentrisani na ono gde ste drugačiji od njih. Pa ste tako sa 'otkačenjacima’ stalno i neprijatno podsećali sebe da ste ‘klasični', a sa 'običnjacima' da ste 'razbarušeni'. Ja vam predlažem upravo obrnuto. Sa umetnicima dopustite sebi da PRIVREMENO, dok ste s njima, oslobodite i iživite tu svoju netipičnu stranu ličnosti, ono što ne možete u 'normalnom’ načinu života. A sa onima 'običnima' prepustite se i uživajte u čarima onog dela vas koji voli svakodnevni i standardni stil, koji takođe ima svoju lepotu. Zato, kada osećate da ste drugačiji od onih iz svoje 'državne' firme, a vi nakon posla trkom kod 'umetnika'. Nahranite se tamo, u tih nekoliko sati s njima, svih onih ekscentričnosti i 'bedastoća’ koje su - očigledno - i jedan deo vaše duše. A kada se toga dovoljno zasitite za taj dan i poželite nešto ustaljeno i pomalo smešno, situacije koje su kao iz Sterijinih ili Nušićevih komada, a vi - na posao, kod svoje šefice i kolega. Jer ima jedan deo vas koji je i njima sličan, i koji traži i tu vrstu ljudi i kontakta. Samo, važno je da ne pobrkate 'raspored', pa da se kod umetnika ponašate kao službenica, a u uglednoj državnoj ustanovi poput Kortni Lav ili Salvadora Dalija. Kao što smo se već dogovorili, poštovana čitateljko, u Kini ne pričajte italijanski i ne zahtevajte lazanje. U Rimu ne idite na ručak sa štapićima i slobodno zapevajte kanconu. Iz sveg glasa. Sa uživanjem.

Diskretna intervencija

Moja priča je jako čudnovata. Imam 31 godinu, nikada nisam imala momka, ne znam čak ni da se poljubim. Kao da sam se zarekla da nikad ne doživim ljubav, pa stalno idem protiv sebe. Moj otac za takvu situaciju kaže da se sramotim na sitno. A sramota ostaje sramota. Jako sam vredna, uredna, trudim se da se što više obrazujem i da budem bolji čovek. Ali…
Ima tu jedan momak, moj komšija. Znamo se od detinjstva. Volim ga, a mislim da je i on osećao naklonost prema meni. Nas dvoje ne pričamo više od deset godina. On, jadan, ne može ni da mi priđe. Kaže mi zdravo, a ja ga ignorišem. Osećam takav strah od njega, a u isto vreme i ljubav i čežnju. Stariji je od mene godinu-dve. Osluškujem šta se zbiva u njegovoj okolini, kako mu je i šta radi. Počeo je da me izbegava, a kada se slučajno sretnemo, on me ljutito pogleda. I tako već godinama.
Često čujem onaj narodnjački evergrin: 'Teško je to kad se voli a sa njim se ne govori'. Užasno se osećam kad čujem da se neko zove kao on, a to ime je često. Kao da se bojim života i polako odlazim u svet mašte, sanjareći šta je sve moglo biti… Bojim se da pripadam vrsti koja uživa da čeka sreću i ljubav, a kada joj se sve to desi, ne zna da se snađe. Ta moja ljubav mi se nikad nije udvarala, a ja ne mogu da mu čitam misli. Želim da ga sretnem, a takođe se i plašim susreta. Šta da radim? Ne bih mogla prva da mu priđem. Ne mogu ni da ga zaboravim. Šta vi mislite o svemu ovome? Kako da se izvučem iz ove situacije?

Uopšte vam nije lako, poštovana čitateljko. Verujem da vas prosto satiru vaše dve toliko jake strane. S jedne, dugogodišnja zaljubljenost i strasna priroda, a sa druge tolika strašljivost, rekla bih stidljivost i sramežljivost. Pa vas svaka od ove dve vaše snage vuče silovito na suprotnu stranu i čini da ste neprekidno u svađi i ratu sa - samom sobom. Mora biti da vas je sve to već sasvim iscrpelo, tim pre što se svom željenom cilju - da budete s čovekom koji vam se dopada - zbog svega toga ne približavate.
U nekim krajevima i porodicama, osećati i pokazivati ljubav smatra se - o, ironije - najvećom sramotom. A tek da se na vama vidi da vam se neko sviđa ili da on lično to primeti… prava katastrofa. Stid i sram tu odrađuju svoj ružan posao. Zato ste mnogo puta ispali neljubazni i nepristojni prema Njemu, zar ne poštovana čitateljko? Činili ste upravo suprotno od onoga na šta vas je vaša zaljubljenost navodila.
Zbog svega toga bih vam predložila da razmislite o - posredniku. O nekom ko bi se taktično i izokola raspitao kod Njega (ili nekog iz Njegove porodice) da li On simpatiše nekoga, zašto li se ne ženi… i slično, pa ako nema nekoga u koga je zaljubljen, onda onako, ovalš i usput, spomenuti onu finu i stidljivu devojku iz komšiluka (pogađate već - vas) koja je, eto, sticajem okolnosti takođe slobodna. I eto… tako.
Za ovakve 'posrednike' već tradicionalno najboljima su se pokazale tetke, ujne, strine… kako vaše, tako i Njegove. Tako ćete, poštovana čitateljko, već malo razbistriti situaciju u vezi s Njim, pa - ako je Slobodan u svome srcu - možda i pokrenuti, za početak neku blagu akciju između vas. Neku gde ne morate da se interesujete direktno vi, niti da ulazite u svu onu mučninu koju vam stvaraju vaša dva najveća 'dušmanina'. Plahost i stidljivost.