Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 21

Ok!
Broj 27

Naš dom: Sanja i Boris Stanišić

Junaci etno-bajke

Biznismen iz Sarajeva je posle nekoliko selidbi odlučio da novi zavičaj napravi nadomak Bijeljine, kamionima je preneo stare drvene kuće iz rodnog sela da bi sinovima Milošu, Đorđu, Bogdanu i Damjanu pokazao kako se ranije živelo, a onda su on i supruga, zahvaljujući ljubavi, napravili odličan posao i sad čekaju petog naslednika

Piše: Žaneta Apostolovski
Photo: Branko Pantelić

Beli i crni labudovi, ponosno uzdignutih glava, plove veštačkim jezerom. Na desetak metara od njih iz drvenog mlina, pod kojim se u pravilnom ritmu okreće veliki, okrugli kamen, širi se miris tek samlevene pšenice. U kaminu pucketa vatra, a ispod sača krčka jagnjetina s krompirom. Na brdu pored stare kolibe trče njegovi sinovi Miloš, Đorđe, Bogdan i Damjan. Jure se baš kao što je i on to nekada činio u Brgulama nedaleko od Vareša. Davno je odatle otišao, ali ljubav prema rodnom selu nikada nije izbledela. Kad se posle mnogih selidbi i menjanja poslova Boris Stanišić konačno skrasio nadomak Bjeljine, odlučio je da sam stvori novi zavičaj. U početku su ga ljudi gledali kao Don Kihota, ali su sada svi oduševljeni onim što je napravio. On i njegova supruga Sanja, koja će prema nalazima ultrazvuka uskoro roditi i petog sina, protekle godine bili su domaćini svim značajnijim ljudima u Republici Srpskoj. Njih dvoje su i ktitori manastira posvećenog Svetom Nikoli letnjem. Sagradili su ga od kamena, a građevina je identična kopija manastira Kumanica iz 16. veka. Zbog toga su ga Sinod Srpske pravoslavne crkve i patrijarh Pavle odlikovali Ordenom svetog Save. Njihova velika porodica živi u prostranoj, zidanoj kući u sklopu samog etno-sela. Mada se nisu odrekli plazma televizora, moderne kuhinje i francuskog ležaja, na prozorima nema zavesa, kako im one ni na trenutak ne bi sakrile pogled na etno-park koji su napravili.
- Odavno me kroz život vodi sopstveni instinkt. I ne žalim se. Sa Sanjom i dvoje dece sam se preselio u Bijeljinu, jer sam osetio da ovde za nas ima posla. Pre toga sam živeo u Sarajevu. Počeo sam da radim u dvadeset prvoj godini. Zaposlio sam se u Pretisu u Vogošći, a za vreme Olimpijade bio sam šef šankova u hotelima Zimskih olimpijskih igara. Posle toga sam nekoliko godina radio kao krupije u kockarnici, ali sam se uporedo uvek bavio privatnim poslovima. Do tridesete sam sagradio i kuću s dva lokala. Nažalost, onda je počeo rat i morali smo ponovo da krenemo od nule - kaže Boris.
Njegovom istančanom osećaju za posao nije promaklo da bi u Bijeljini moglo dobro da se zaradi na popravci auto-stakala. Na kombiju koji je vozio pukla je šoferšajbna. U Bosni je zamena stakla bila dosta skupa, pa je odlučio da ga promeni u Beogradu.
- Majstor mi je rekao kako ne moram da menjam celu šoferšajbnu, jer to može da se

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.