Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 21

Ok!
Broj 27

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Garancija nije uključena

Trpim veliki pritisak od strane svoje porodice (a i moj momak od svoje) da se udam i zvanično. Nas dvoje smo dugo zajedno, i već godinu dana živimo skupa, radimo, ne zavisimo od pomoći roditelja (možda za ponešto sitnije, glavninu troškova zajedničkog života guramo sami). Što se mene tiče, osećam se da sam već u braku i ne vidim zaista kakvu bi to razliku moglo da pruži zvanično venčanje u odnosu na život kakav sada jeste. Toliki ljudi oko nas se razvode svakog dana iz čega je očigledno da taj 'papir' nije nikakva garancija da će brak uspeti i da će ljubav opstati.

Moram i ja vama nešto da priznam, poštovana Gracija. Venčanje i sklapanje braka nisu nikakvo svečano potpisivanje garantnog lista od strane budućeg muža i žene. Samo jako naivni ili neobave šteni mogli bi pomisliti da ljubav i bračna sreća, uspeh i ispunjenost jednog odnosa između muškarca i žene mogu da budu garantovani. Bilo čime i od bilo koga. To vam je, naime, 'proizvod' bez ikakve garancije.
Uostalom, znate i sami kako kažu za istu. Kome je do garancije - neka kupi toster.

Dimna zavesa

Imam 27 godina, završila sam fakultet, radim, situirana sam i imam porodicu koja me voli. Od puberteta su mi se momci uvek nudili na tacni, a ja bih odabrala adekvatnu 'ponudu'. Nikad nisam prva prišla nekome ili ga 'smuvala', i uvek sam se divila ženama koje to umeju.
E, sad imam ljubavni problem. On je četiri godine stariji od mene, obrazovan i simpatičan, intelekualac. Neke moje drugarice ga procenjuju kao stidljivog, dok muškarci smatraju da je pomalo mačo. Sarađujemo poslovno, a naše poznanstvo je počelo tako što se on trudio da me spoji sa svojim drugom kome se dopadam. Ali, to po meni ne bi trebalo da bude kočnica u našem odnosu jer sam omutavila objašnjavajući mu kako mi se ta osoba ne dopada. Uglavnom, obasipa me slatkišima, cvećem, medama i zekama, vodi me na ručkove, daje izjave koje nedvosmisleno govore da mu se dopadam. Ali nikako da preduzme nešto, iako imam utisak da umire od sreće dok je sa mnom. Onda pomislim, ma idi do đavola, i ohladim ga. Čim to uradim, on postane malo agresivniji i tako u nedogled. Nedavno smo sedeli u mojoj kancelariji i kolega koji je bio prisutan smatra da je on do ušiju zaljubljen u mene. Ako jeste, zašto ne uradi nešto?
Otprilike naš odnos izgleda ovako, dođem s godišnjeg i javim mu se tek treći dan, a on se zbog toga toliko iznervira da me ignoriše sledećih deset dana. Međutim, znala sam ja i da se javim odmah, ali naiđem na hladan tuš kod njega. On, zapravo, trči za mnom dok ne pokažem interesovanje, a onda me ohladi. Kaže, naš odnos nema veze s poslom, ja te gledam kao drugaricu. A svakog dana mi šalje mejlove pune ljubavi i seksa (više puta dnevno). Znam da privatno ima problema, ali smatram da to nema veze s našim odnosom. Eto, pre neki dan smo sedeli i razgovarali tri sata (drugarski), i lepo sam videla da je i seksualno uzbuđen. U dilemi sam da li da ga sledeći put poljubim pa šta bude, ili da i dalje izigravam drugaricu. I još nešto, drugi muškarci i žene se apsolutno ne pominju u našim razgovorima, svi nam smetaju kad smo zajedno. Meni je jasno zašto se tako osećam, ali on mi uopšte nije jasan. Toliko sam mu malih signala dala da je mogao da bude sa mnom kad god poželi.
Sve ovo bi za mene bilo smešno da se nisam toliko zaljubila. Plačem, nerviram se, mislim na njega od jutra do mraka, sve se teže kontrolišem, ništa me ne zanima osim njega. Da li je svestan u kakav ponor me je povukao? Da li je moguće da ga nerviraju moji udvarači koji se muvaju oko nas? Hiljadu puta sam mu rekla da me samo on interesuje - i dobila odgovor: 'Znam, i ti si jedina koja mene interesuje'. Ubija me ova nedorečenost, možda on to govori iz kurtoazije. Pomozite mi. Kakva je to psiha i kako da ga zaboravim kad me stalno podseća na sebe?

Nekada, u seoskoj varijanti, ovakav ponavljani scenario između dvoje zvao se 'niti kosku glođe, nit’ je drugom daje'. Rečnikom moderne psihologije, izgleda da imate posla s jednom varijantom međusobne igre koja ima za cilj - da se mnogo toga događa kako se, u stvari, ne bi desilo - ništa. Ono što vi opisujete kao vaš međusobni odnos jeste jedna forma ponašanja koja služi za izbegavanje bliskosti. Kada vi uzmičete, on juriša, kada vi zastanete ili krenete prema njemu, on - u rikverc. Možda njegovi problemi iz privatnog života (koje vi želite da ignorišete) ne ostaju samo u toj sferi. Možda se, ipak, prelivaju i na ovu, vašu stranu. Pitam se i da li bi vam bio tako neodoljiv i intrigantan da vam nije tako neuhvatljiv? Ponekad su one navikle da u svemu budu uspešne u stanju da potroše veliki deo života trudeći se da osvoje baš tog jednog koji nikako da 'padne' ispred njih. Koji ih namamljuje a onda, u odlučujućoj sekundi - kidne.
Iskustvo pokazuje da ovakvu vrstu igara po principu 'toplo-hladno' često praktikuju muškarci koji imaju nekih teškoća sa sopstvenim seksualnim funkcionisanjem. Tada cela 'parada' sa izjavama ljubavi, uzbuđenjem, silnim seksi-mejlovima svakog dana, u stvari, služi kao paravan iza koga treba da se prikrije neka vrsta problema u intimnosti sa suprotnim polom. Da li je to slučaj i kod vašeg 'neodlučnog udvarača' - naravno da ne mogu znati. Baš kao što vam ne savetujem ni da ga to otvoreno pitate jer 'predstava', kao što rekoh, najčešće i služi da takav, eventualni, problem učini - nevidljivim.
Kako god bilo, možda nije loše da odlučite koliko ćete vremena još dati vašem odnosu da bi se pokazalo kakav je. Da li je 'dža' ili 'bu'. Nemojte da vam se desi, poštovana čitateljko, da od Male postanete Stara sirena.

Ukratko

PPišem vam zbog velike povređenosti ponašanjem moga muža i već poodrasle deca prema meni. Tvrdnjama da sam preopširna, da 'šamaram', da sam 'kao ruski klasici' (to kaže moj sin), da 'ubijam bez puške' (reči moga muža) oni me stalno prekidaju kada imam nešto da im ispričam o sebi, svojim osećanjima ili o tome kako mi je zdravstveno (a nije mi baš dobro). Kada počnem nešto, oni su već nervozni i nestrpljivi, tek što kažem prve reči, oni se izbeče na mene: 'Zaključak, Veročka, kaži odmah zaključak'. Kakav zaključak kada sam tek počela i do njega ni sama nisam stigla?
Ja mnogo toga činim i žrtvujem se za njih i zaslužujem mnogo više poštovanja nego što je to njihovo prekidanje u pola reči. Možda ja i pričam malo više, možda i jesam malo preop širna i krećem od Kulina bana (kako oni kažu) ali šta ću, takva samkakva sam, i šta ja tu mogu?

Šta da radite kada nešto ne umete? Odgovor je, pretpostavljam, jednostavan: da to što ne znate -naučite. Toliko negodovanje više ljudi na istu stvar kod vas verovatno znači da imate određenih problema s koncentracijom, usmeravanjem pažnje, cilju ka kome idete. Da komunikaciji i kontaktu s drugima prilazite stihijski, bez prethodnog raščišćavanja sa sobom pitanja: šta i kako želite drugome da saopštite? Koji je pravi trenutak za to? Ili ćete, pod maskom svoje 'spontanosti' i 'neposrednosti' pričati svoje tirade nekome ko upravo negde žuri ili je usred tuširanja. To nije u redu.
Količina teksta je takođe problem. I opet - i to može da se 'sredi'. Samo ako želite. U celom svetu, na primer, političari (a i razni drugi čiji posao podrazumeva 'govorenje' drugima) idu na usavršavanja na kojima uče kako da nešto, što isprva, ispričaju za pola sata, u sledećem pokušaju saopšte za deset minuta, i na kraju to isto - za minut. Istina je da ljudska pažnja za slušanje drugog jako brzo opada. I oko toga nema uvređenosti, poštovana Veročka, to je jednostavno činjenica o tome kako smo, mi ljudi, 'napravljeni'.
Zato, umesto da se durite na svoje ukućane i da se proglašavate nevoljenom i nepoštovanom, počnite da - učite.
Fokus, poštovana Veročka, fokus vam je važna stvar u životu.