Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 21

Ok!
Broj 27

Kuhinja Beogradskog sindikata

Bilo jednom u Srbiji

Članovi najpoznatijeg domaćeg hip-hop sastava, muzičari britkog uma, majstori provokacije i hroničari tranzicijske svakodnevice, obožavaju zajedničke provode u kojima hrana ima podjednako važno mesto kao i note

Piše: Boris Jakić
Photo: Jelena Mandić

Iako, zahvaljujući atletskoj građi, na prvi pogled izgledaju kao da su češće gladni nego siti, članovi najpoznatijeg domaćeg hip-hop benda Beogradski sindikat veliki su gurmani. Uživaju u hrani, posebno specijalitetima srpske kuhinje. U pauzama između vežbanja i koncerata najčešće se druže s roštiljem i prasetinom. Njihove nove pesme hirurški precizno oslikavaju stvarnost, ukazuju na društvene probleme. Na novom singlu Oni su hrabro se obračunavaju s političkom elitom. Isto kao na bini, članovi Beogradskog sindikata složno deluju i za stolom. Pre svakog od mnogobrojnih koncerata praktikuju da se dobro najedu. Obično strada meso s roštilja, mada nisu imuni ni na druge đakonije.
- Nismo klasični hip-hop muzičari, ne gušimo se u hamburgerima i picama. To nam je odvratno. U hrani volimo da uživamo, da različitim čulima testiramo njene karakteristike. Uprkos tome što nam je najvažniji ukus, bitni su nam miris i izgled klope. Uoči koncerta svi idemo na večeru. Tu nema opravdanih izostanaka. Obično se raspitamo gde je najbolja hrana u gradu u kome gostujemo. Kad se raskomotimo i popijemo čašicu pića, dobro se ožderemo. Puni stomaci nas nikad nisu sprečili da održimo dobar koncert. Zna se, Beogradski sindikat svira najmanje dva sata, a za to vreme izgubimo toliko kalorija da posle opet možemo da jedemo - kaže Ognjen Janković.
Na svako inostrano putovanje kreću rešeni da, osim spomenika kulture, upoznaju i lokalnu gastronomiju. Svesni su da jelovnik često više govori od šturih istoriografskih podataka. Kad zavire ispod lonca i pogledaju šta je u tiganju, donose konačne sudove o zemlji u kojoj borave.
- Imali smo nekoliko ludih iskustava. Kad smo bili u Beču, umesto da jedemo zaher tortu na Prateru, otišli smo u lokalnu pivnicu gde smo se oždrali kao nikad ranije. U staroj zgradi s visokim plafonima, dok su nam se u nozdrvama mešali mirisi vlage i hrane, naručili smo mesni mač, specijalitet kuće. U stvari, nije nam bio dovoljan jedan, već smo, po starom dobrom običaju da su oči gladnije od stomaka, naručili dva. Kad su nam doneli hranu, pali smo u nesvest. Na starinskim mačevima dugim dva metra bilo je naslagano nekoliko kilograma mesa. Kobasice na metar i neverovatna količina kolenica i vešalica. Borili smo se s tim mesištem tri sata. Bitka je bila neravnopravna, činilo nam se da se meso regeneriše: kako ga pojedemo, ono se ponovo pojavljivalo. Ni pivo, kojim smo ga zalivali, nije mnogo pomoglo. Jeli smo do granica izdržljivosti. Nas devetorica jedva smo

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.