Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 21

Ok!
Broj 27

Bebi Dol

Dnevnik džez princeze

Slavna pevačica nedavno je promovisala album s kolekcijom pesama koje svaka na svoj način govore o njenom životu - scenariju za uzbudljiv film čija junakinja usred Sahare sluša Brajana Ferija na starom kasetofonu, u američkoj vojnoj bazi gleda direktan prenos prvog leta na Mesec i bori se sa azijskom groznicom na sedamnaestom spratu hotela u Kuala Lumpuru

Piše: Ivana Stepanović
Photo: Marko Krunić

Ako se pažljivo presluša, novi album Bebi Dol zvuči kao zbirka odabranih citata iz njenog dnevnika. Nije slučajno što je odlučila da prva pesma bude baš Man's World jer nikad nije uspela da se pomiri sa činjenicom da živi u svetu skrojenom prema muškim standardima. Otkad je naučila da piše, redovno unosi beleške u svoje elegantne ukoričene sveske u kojima se krije originalan filmski scenario, jer iza nje je nekoliko prosečnih života. Neki tomovi su zauvek nestali, iscepali su ih njeni kućni ljubimci, što ona naziva prirodnom selekcijom i zbog toga nimalo ne očajava. Impresivni manuskript kao neki plakar gotovo da miriše na parfem koji je nosila uz dugu crnu haljinu od čipke u kojoj je pevala u hotelu s pet zvezdica u Kairu da se ne bi videlo kako joj noge drhte od treme, bombone i južno voće, što ih je zajedno s dugim pismima slala majci iz Afrike, i na ljutu kinesku supu koju je, posle koncerta u Ateljeu 212, s najboljom prijateljicom jela u automobilu.
Odrasla je u uglednoj beogradskoj porodici, u kući na Neimaru gde je po ceo dan upijala zvuke naninog klavira i tatinog saksofona, pa su šanse da i sama postane muzičar bile stopostotne.
- Kad bi roditelji izašli iz kuće, volela sam da sviram klavir, ili da proučavam tatine note sa džez standardima koje sam žudela da naučim. Kao dete sam slušala muziku s toplista, a novac trošila na ploče i časopise kao što su The Face i Melody Maker što su se mogli naći u kiosku na Terazijama, a jedno kratko vreme i beogradski Džuboks koji je bio apsolutni must have. Čitajući recenzije u tim magazinima otkrivala sam posebno interesovanje za ono što nije mainstream. Zahvaljujući tati, koji je tenor saksofonista i flautista, još kao dete sam napamet znala pesme Čarlija Parkera i Džona Koltrejna, ne sanjajući koliko ih je teško pevati. Tata je svaki dan svirao, a ja upijala kao sunđer.
Dok nije napunila sedam godina, kad se upisala u osnovnu školu, živela je nomadski. S majkom Magdalenom je u stopu pratila oca koji je sa svojim bendom svirao u američkim vojnim bazama širom Evrope. Prva slika iz detinjstva koja joj je ostala u sećanju jeste direktan prenos prvog čovekovog leta na Mesec.

Moj put u kosmos
- Sedela sam na podu u masi bele i crne dece i posmatrala veliko filmsko platno. Tata je u Frankfurtu svirao u noćnom klubu centralne američke vojne baze u Evropi. Svi vojnici i

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.