Europapress Izdanja
Doktor u kući
Broj 21
Ok!
Broj 26
Neka ostane među nama
Na pisma odgovara: Marta Mratinković
Opasno pregrejavanje
Već duže me muči jedan problem. U februaru pre dve godine na jednoj žurci, tačno na petogodišnjicu raskida s dugogodišnjim partnerom, upoznala sam Njega. Mislila sam da su moja osećanja zauvek zamrznuta i da nikada više neću iskreno voleti i biti voljena. Međutim, pogledi su nam se sreli i ubrzo smo utonuli u prijatno ćaskanje. Nakon nekoliko slučajnih susreta na ulici shvatila sam da ipak osećam, da živim! Taman kad sam pomislila da ću ponovo postati srećna i zaljubljena, desilo se 'otrežnjenje'. Čovek koga sam zavolela skreće pogled kada se sretnemo sami. Pitam se zašto. Inače, svi mi kažu da lepo izgledam i da sam dobar čovek. Da li je on vredan moje patnje? Zašto nemam prava na sreću? S nestrpljenjem očekujem vaš odgovor.
Bojim se, poštovana čitateljko, da vam to vaše nestrpljenje nije dobar saveznik. Ne samo za iščekivanje mog odgovora, nego još i više za ono što vas muči. Muškarci, naime, beže glavom bez obzira od žena koje se jako 'zapale' i s nestrpljenjem očekuju vezu. Još kada su pre toga pet godina bile u 'zamrznutom' stanju, a onda se baš pri pogledu na Njega 'pregreju'… I još su, pride, nestrpljive… To daje utisak dosta nestabilne emotivne 'građe'. Iz koje - kažu često muškarci - izbija tolika količina emotivne gladi i signala 'prilazi mi brzo, ne mogu više izdržati' - da je momcima to automatski signal za 'tutanj'. 'Beži i ne okreći se'.
Takođe ni tolika vaša fiksiranost za Nekoga s kime se već dve godine ne događa ništa (osim Njegovog odustajanja) nije nešto što je dobar znak za vas samu. Možda sa svojim emocijama i ljubavlju ne 'rukujete' baš na pravi način. Kao da ste skloni da ih zaglavite u nekom položaju iz koga posle godinama ne možete da ih pokrenete dalje ili na neku drugu stranu. Pa vam onda pet godina budu zaglavljene u 'ledu', a zatim ih naglo i bez pokrića prebacite na 'maksimum', s koga, zatim, naredne dve godine ne možete da ih pomerite. Kada imate teškoća da vodite i dozirate svoje emocije prema muškarcima - onda vas to što ste lepi, pametni i dobar čovek - i ne 'spasava' nešto presudno.
Hvatanje u koštac
Imam 36 godina i već deceniju sam u skladnom braku s deset godina starijim čovekom. Imamo dvoje divne dece, što je dovoljan razlog za apsolutnu sreću. No, nažalost, kao da mi nešto nedostaje. Taj osećaj me prati još od adolescentskih dana, a definisala bih ga kao manjak samopouzdanja. Potičem iz skromne porodice u kojoj je majka nosila sav teret izdržavanja i vaspitanja dece. Otac je bio pasivan, povučen, opterećen alkoholizmom. Ali naši odnosi su, zahvaljujući majci, uvek bili topli i nije mi nedostajala roditeljska ljubav. U teškim materijalnim uslovima završila sam srednju školu, a potom i fakultet s visokom prosečnom ocenom. Imala sam ponude za posao na fakultetu, ali uplašena od svega, odlučila sam da se udam i odem u drugi grad, bolje reći u selo.
Porodica mog muža je veoma patrijarhalna, sa izraženim tradicionalnim vrednostima. U kući živi nekoliko generacija, od baba i deda do naše dece. U početku mi se to činilo kao sigurno okrilje, toplo i srdačno. Međutim, kako su godine prolazile, osećala sam se sve otuđenijom, da bih na kraju primetila da se ne osećam kao kod kuće i da sam samo lagala sebe. Smatram da je to velikim delom moja krivica, iako sam činila mnogo da se prilagodim. S vremenom su počele da me nerviraju krute stege, primitivan moral, preuveličani kult ognjišta, predaka, uopšte kult mrtvih. Tu su odlasci na groblje, pesimistička predvi đanja budućnosti izvan toplog krila porodice. Iako sam imala želju, nismo se preselili i nikad nećemo, jer suprug je čvrsto vezan za svoje. Stvari dodatno komplikuje činjenica da je on jedino dete svojih roditelja, pa sam već nekoliko puta između redova pročitala da i ne pomišljam na odlazak jer će ih to dokusuriti. Oni će bez dece umreti, sami i napušteni, a moj muž bi ih time bespovratno razočarao. Uz more poslovnih obaveza (on je inače uspešan biznismen), ostaje mu jako malo vremena za porodicu. Čini mi se kao da je potpuno rastrzan između posla, potrebe da njima udovolji, da zaštiti i nas koji imamo dosta prohteva. Nekim nevidljivim postupkom određen je za 'domaćina', osobu koja se o svemu pita, a meni ponekad jako smeta što je primoran da rešava stvari kojima se nikada nismo bavili (npr. poljoprivreda), pogotovo što smo intelektualci i dobro zarađujemo. On kao da nema srca da se odupre, a oni kao da ne shvataju da on ima druge ambicije. A tek ja... Ne smem ni da pomislim da mu kažem šta mi smeta. On je, naime, stvorio ideal srećne porodice, ubeđen kako harmoniju zajednice ne sme da narušava ničija izdajnička individualnost. Donekle ga i razumem, vidim koliko se taj model uporno gajio kod njegovih predaka. Ponekad se osećam kao da me nikada nisu stvarno prihvatili (bilo je zlobnih komentara na temu miraza koji nisam donela). I sve mi je gore, gubim i ono malo samopouzdanja, a to podriva našu ljubav. Otuđena sam, povučena, usamljena. Ponekad osećam da je moje psihičko zdravlje na staklenim nogama. Ova sredina je tvrda i neprikosnovena, bila sam primorana da se drastično menjam, ali izgleda da nisam uspela. Strah me je da bilo kome priznam da sam nesrećna jer me niko ne bi razumeo.
Zašto iznenada toliko prezirem to 'zajedništvo' u kom živim godinama? Ponekad prekorevam sebe da sam nezahvalna prema životu, pa na sve još dodam i grižu savesti. Ali zaista osećam da ću se raspasti, ponekad kao da ne mogu više da izdržim ni tren.
Šta da radim? Šta vi mislite o svemu tome? Možda je ovo beznačajan problem u moru egzistencijalnih pitanja koja muče većinu ljudi, ali bih volela da vas čujem.
Eh, poštovana čitateljko… Kada bi moglo da u životu uzmemo samo najlepše i najzdravije strane neke situacije a da sasvim izbegnemo njena ružna svojstva. Da od patrijarhalne porodične 'zadruge' dobijemo sigurnost i čvrstinu a ne, ujedno, i njenu krutost i uparloženost. Da svoj nedostatak samopouzdanja podbočimo time što ćemo pobeći od bilo kakvog izazova a da, istovremeno, ne počnemo da se gušimo u ustajalom vazduhu koji nije 'provetravan' već vekovima.
Kada bi to moglo, poštovana čitateljko, da od svega i od svakoga u svom životu - pa i od sebe samih - uzmemo samo onaj deo koji želimo i koji nam se sviđa. A da onu 'tamnu stranu Meseca' nikada i ne osetimo, a kamoli da je prihvatimo i živimo s njom.
Nevolja je, očigledno, u tome što ste i vi, poštovana Usamljena, onda kada ste birali, tražili samo nešto drugačije od onoga u čemu ste živeli do tada i od čega ste želeli da pobegnete. U onome što ste izabrali, videli ste - i želeli ste da vidite - samo ono što vam treba, samo ono što ste priželjkivali za sebe. O manama, ograničenjima, lošim stranama svoga izbora - niste se ni zapitali. Nije vas zanimalo.
I tako ste počeli da živite srećno. Ali, avaj, ona Senka - koju ima svako, pa i vaše 'idealno rešenje’- s vremenom se pojavljivala sve više i sve češće. 'Spasonosno rešenje' se - o, užasa - sve više pokazivalo kao nov i veliki problem.
Tako je nekako otprilike i moralo da se desi, poštovana čitateljko. Pre ili kasnije. Jer kada god neki svoj problem ne rešimo suštinski nego probamo da se od njega 'spasemo' bežeći u neku drugačiju situaciju, taj naš nerešeni - i nerešavani - problem prilično brzo će nas dostići. Kao neka naša Senka. Od koje, kao što znamo - nije moguće uteći koliko god brzo trčali i vešto se krili.
Za izlaženje na kraj sa Senkom - bilo našom ličnom ili onom koja je Mračna Strana života koji vodimo - jedini pravi lek nije bekstvo ili prikrivanje. Već samo zaokret i pokret. Ovog puta ne od Nje. Već, naprotiv. Prema Njoj.
