Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 20

Ok!
Broj 26

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Vreme je za rastanak

Mnogo sam propatila od detinjstva pa do dana današnjeg. Batrgala sam se i bežala (pokušavajući da prevaziđem sve) ali nije išlo. Jednostavno, sve mi se komplikovalo. Možda nisam dovoljno uporna i samouverena. Da bih uspela da vam to dočaram, trebalo bi mi barem pet tabaka papira. Matora sam. Imam 60 godina. Reći ćete: 'Pa šta, vaše je prošlo?'. Jeste, tako je, ali bih htela malo mira i spokoja. Drugi mi ne daju. Samohrana sam majka. Do osamnaeste godine čuvala sam svoje dete i štitila ga od svega. Sada je odrasla devojka, fakultetski obrazovana, nezaposlena. Toliko je nervozna da mi u besu izgovara pogrdne reči i upućuje prekore zbog toga što je, navodno, nisam dovoljno volela. Mene je život toliko išibao da ne mogu da budem nežna. Ni ja nemam pažnje ni razumevanja ni od rodbine, društva, pa ni od države koja je isuvi še surova prema ženama - samohranim majkama. Kako dalje kada vlada zakon jačeg? Prosperiraju lopovi i uzurpatori, a normalni silom prilika postaju nenormalni.

Velika je istina, poštovana čitateljko, da je jako teško biti roditelj. Čak i ako vas u tom 'poslu' ima dvoje, kao što po 'propozicijama' i sleduje. A tek kada celo breme roditeljstva padne na samo(!) jedna pleća... e, onda je, nema sumnje - baš teško. Taj ste put prešli i vi i vaša kćerka. Namučile ste se pri tome, istrošile preko svake mere i jedna i druga, platile mnogim stresovima, nesigurnostima, nezadovoljstvima. Nakupile puno besa, rezignacije, samosažaljenja, prebacivanja... svima. I jedna drugoj, i svaka sebi samoj, društvu, životu, sudbini...
Život je malo kome lak i jednostavan. Samohranoj majci i njenoj kćerci - još i ponajmanje. Žao mi je zbog toga. Ali ima i onaj bolji deo, poštovana čitateljko. Uspele ste! I vi i ona. Predali ste dalje Dar Života svojoj kćerki. Pazili da se taj plamen ne ugasi, postojano i kao svaki pravi junak ostali uz nju i kada je bilo strašno i... Sada joj više niste ni dovoljni ni dobri. Naravno. Tako i treba. Sve te njene zamerke i ljutnja na vas samo su znaci kako je došlo vreme da se - rastanete. Njoj majka više ne treba jer je odrasla žena s fakultetom, a i vama je samohranog materinstva dosta jer vam je 'beba' već sasvim velika.
A to što pretpostavljate da je sa 60 godina vaš život gotov i da ću vam reći 'Pa šta još hoćete?' E, tu ste se prevarili, poštovana čitateljko. Tek sada je pred vama vreme za ugađanja sebi i ostvarivanje svojih potreba. Najzad.

Poštovanje izbora

Jedna moja dalja ali draga rođaka pre pola godine se razbolela od vrlo ozbiljne bolesti koja, ako se ne leči, može brzo da dovede i do smrti. Cela porodica se uzbunila zbog toga, jedni su je vozili gde treba, drugi išli s njom kod doktora. Ja sam se orijentisala na to da proučim na internetu, od ljudi koji se s tom bolešću uspešno bore, šta je to što bi joj pomoglo. I svugde sam nailazila na isto: mora da promeni stil života koji je bio ubitačan za nju. Međutim, sva moja i tuđa saznanja ona s prezirom odbacuje. I dalje puši - a doktori su joj to striktno zabranili, sedi i leži u kući umesto da krene na vežbe za relaksaciju, jede isto što i ranije. Pokušavala sam da je navedem na zdravu hranu, čajeve, neprskano voće i povrće, ali ona to štrpne samo kada ja spremim, sama neće, kaže da je mrzi. Onome što joj predlažem i objašnjavam podsmeva se, knjige o zdravlju i antistres programima mi vrati onako kako ih je i dobila, bez otvaranja. Ne znam šta više da radim s njom. Kako da je nateram da počne već jednom da se bori s tom bolešću a ne da neodgovornim ponašanjem pogoršava svoje stanje?

Različiti ljudi na iste stvari reaguju - različito. To već i od ranije znate, zar ne, poštovana čitateljko. Po mnogim pitanjima, pa i po onima koja se tiču zdravlja i bolesti. Od hipohondrične preopterećenosti svakom sitnicom do potpunog otpisivanja problema i junačenja tipa 'lako ćemo', 'neće grom u koprive' i sličnih besmislica. I jedna i druga reagovanja odbijaju da prepoznaju pravi smisao bolesti u našem životu. A ona često u njega dolazi kao opomena, snažan znak da nešto sa sobom i svojim životom ne radimo kako valja. Alarmira nas da obratimo pažnju na odnos prema sebi, drugima, prirodi, tome šta nam je zaista važno, a u čemu smo se - možda i nehotice - zagubili.
Upravo zato je lečenje od bolesti mnogo više od gutanja pilula i prepuštanja lekarima da nas oni sami - bez nas - iščupaju iz kandži smrti. Tvrdoglavo insistiranje na onom istom načinu i stilu života koji je prethodio bolesti i često je - direktno ili indirektno - i izazvao, svakako nije mudar i dobar način da se (iz)borimo s teškom dijagnozom. To vidite i sami gledajući svoju dragu rođaku. Svesni ste da je ne možete naterati da za sebe izabere zdravlje umesto što i dalje pomaže svojoj bolesti. Razumem što se onda osećate bespomoćno, ljutito i tužno. To su prirodna osećanja kada neko koga volimo propada.
Sve ovo ponovo vas podseća da se ne radi o vama i vašem načinu borbe za život već o - njenom. A s tim svojim životom svako od nas odraslih i punoletnih ipak ima prava da uradi ono što smatra da bi trebalo. Prateći neku svoju nit i svoj plan.
I to, avaj, moramo da naučimo da poštujemo. Čak i kada je to nešto sasvim različito od onoga što bismo, na njihovom mestu, uradili - mi sami.

Dobar znak

Stvarno ne mogu više ovako. Imam 33 godine, muža od 34 i troje dece (dvanaest, devet i sedam godina), a možda bi bilo tačnije da kažem četvoro do tri godine starosti. Samo što više ne moram da ih hranim (mada najmlađeg povremeno moram), inače sve drugo da. Ceo život mi se svodi na skupljanje razbacanih stvari po stanu, igračaka i garderobe, prljavih čaša i mrva. Stan je mali pa neprekidno razvlačim i skupljam njihove krevete i posteljine. A gde je kupatilo, patike, cipele… Najozbiljnije se plašim da ću poludeti, a možda to i nije najgore jer bih onda bar mogla da se odmorim, makar i u ludnici. Ja ne radim i sve je na meni, niko ništa neće da mi pomogne, da skloni barem za sobom. Stalno ih lepo molim i opominjem, objašnjavam da ne mogu sve sama, ali imam utisak da oni to ništa ne čuju jer nastavljaju po starom. Na kraju sam i snage i živaca. Šta ću dalje?

Vi plaćate skupu i - avaj - pravednu cenu toga što, sve ove godine, niste uradili svoj suštinski i temeljni posao. Ne taj da skupljate prljave čarape i tanjire po kući. U bedinovanju ste se istakli, u to valjda niko ne sumnje, poštovana čitateljko. Ali u tome da, kao Gazdarica i Vrhovna Domaćica te svoje porodice i doma, organizujete svoje domaćinstvo i ukućane… e, tu ste načisto podbacili. Zato vam kuća i jeste u haosu, a deca i muž funkcionišu kao trogodišnjaci, i to oni zaostali u razvoju.
Pretpostavljam da ste, udavši se i postavši majka kao sasvim mlada, bez mnogo razmišljanja i po inerciji krenuli da skupljate, perete, sređujete… ako se šta razbacano pojavljivalo oko vas. Bez želje da vaša uloga majke i domaćice porodice podrazumeva da osmislite ko, šta, kada i kako obavlja u vašem domu. Nekako slično kao kada bi učiteljica pisala zadatke svojim đacima umesto da im ih zadaje i kontroliše da li su ih uradili, pokazujući im gde su pogrešili. I insistirajući da svaki od njih ima da obavi svoje.
Baš zato je biti Domaćica u svojoj kući i porodici jedan ozbiljan i složen posao koji nadilazi funkcije spremačice i kućne pomoćnice. One jedine uloge koje ste vi sebi do sada dodeljivali.
Dobro je što ste tim svojim stavom i sebe i porodicu doveli do kraja snage za takav način života. Što vam je svega toga dosta. Jer to znači da ste svi spremni i zainteresovani za promenu. Onu gde ćete vi od bedinerke postati ženski autoritet u svojoj kući, a vaša četiri 'gluva i kobajagi retardirana mala deteta' ono što i jesu. Sposobna i razumna ljudska bića.